Од социјалног радника до социјалног случаја …

Колико пута сам чула од колега са медицине и са социјалног рада одговор на питање зашто су уписали баш ту професију: зато што желим и волим да помажем људима. Толико пута репродукована реченица да је већ добила шаљиву и саркастичну конотацију, некоме ко је бар мало завирио са друге стране „помажуће професије“. Е па, сви ви који желите и волите да помажете људима останите код куће и узгајајте и његујте цвијеће и нервни систем,јер са медицинским и звањем социјалног радника служите само као једна коцкица у мозаику, као једна карика у систему, свакако потпомажућа али не теоријски циљаним ослабљеним категоријама, него самом систему и његов катализатор деструктивне енергије. У овом систему чији се мирис трулежи осјети у зраку, којег полако почињу изједати „бактерије“, доводећи га хемијском реакцијом у беживотно стање, социјални рад не може бити помажућа професија, прије може бити један од неупотребљивих, умртвљених ткива и генератор труљења,пуштајући своје аномаличне продукте, или можда претјерујем у овим наводима. Али чињенице из медицинске праксе и дружење са социјалним радом ми се не уклапају баш у то да некад сутра треба да чиним добра дјела. Кад одемо код љекара, никад не чујемо да нам савјетује да беремо, сушимо биљке и правимо производе од њих, нити да рјешење за проблеме нађемо у природи, него нам пропишу неке хемијске антибиотике. Па колико антибиотика је свако од нас попио, чуди ме да не ходамо прекривени гљивама. А врхунац је кад ти доктор каже и у коју апотеку да идеш, у коју да не идеш, од којег произвођача производе да уносиш од којег не. Мирише ми на неки проценат који љекар добија при продаји тих хемијских отрова. Ионако, пацијент ако ће се излијечити-излијечиће се, ако неће-неће, а он ће свакако прекрити неке своје трошкове и учинити живот лакшим. Такође, наводи у теорији како би требало, са правом праксом медицинара је контрадикторно. Све оно што пише у књигама, ради супротно, штеди материјал на уштрб нечијег живота, слушај неког „паметнијег“ од себе јер он има стално запослење а ти не, и он је шеф а ти ниси, буди конформиста, никако бунтовник и истински хуманиста, и бићеш добар медицински радник.

Кад је у питању социјални рад, кад неком кажем да сам будући социјални радник, погледа ме као да сам погођена социјалним случајем. Док сам била мало глупља него сад и рукама и ногама сам објашњавала шта је у ствари дјелокруг социјалног рада, да то није оно што ви мислите, да се ту учи, да је то озбиљна наука. Сад само потврђујем: „да, ја сам она тета што даје 40 КМ да преживи неко ко нема никаква примања и то је сав мој опис посла“, „да ја сам социолог, то је исто“..“Па јест, не нећу никад наћи посао…“. У прилог томе иде и чињеница што ријетко који социјални радник зна шта је соционом, а соционом је социјални радник (високо позициоран у скандинавским земљама). Исто тако сам маштала, уткала у свој свијет квалитета како сам неки социјални активиста, помажем људима а при том уживам велико поштовање поводом своје „хумане“ професије и добијам достојанствену плату. Сад ме несвјесни страх и језа хватају да се запослим у некој од тих установа. (Ово није баш најбољи маркетинг моје професионалне личности). По аналогији,Установе социјалног рада ми личе на софистициранији вид социјалног случаја, јер своје изворе црпе из општинских или републичких буџета, већином. А славина је често заврнута. Подмирују се само неке основне потребе најугроженијих категорија, не у сврху помоћи него ућуткивања и маркетинга. Радници запослени у овим институцијама крећу се од оних који често раде све што могу, црпећи сваки приход у хумане сврхе, насађујући се на главу да што више уста нахране, што више дјеце школује, што више проблема ријеше, да што више оживе социјалне трулежи до оних који приходе у виду одјеће претурају бирајући комаде за кћерку, стрину, ујну, комшију, комуницирајући са странком са пола укључених чула. Ови први неријетко дођу до антидепресива а ови други изађу са очуваним нервним системом.

Схватила сам, да људима могу помоћи прије са завршеном козметичком школом или као циркусант, некоме би моји радови и изведбе мамили срећу макар на пар дана а при том нисам манипулант нити катализатор система препуног буџетских дефицита. Прије сам од сваке добијене стипендије размишљала о куповини нових књига, улагање у умне способности. Сад размишљам само да купим хрпу шминке, јер имам осјећај да се то исплати много више. А шта у овом тренутку да радим након скуваног ручка и писања овог текста, него да почнем спремати испит из Вјештина и техника социјалног рада у заједници. Хм.

Кристина Трнинић / novifront.blogspot.com

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s