„Побуна“ на Ђиласовом „Титанику“ …

Дуготрајне турбуленције у Демократској странци, које су почеле онога тренутка када је ДС изгубила власт, кулминирале су на јучерашњој седници Главног одбора. Иако је јавни део седнице протекао у знаку Ђиласове критике Владе и Дачића, у делу седнице који није био отворен за јавност пљуштале су озбиљније примедбе, али сада на рачун Ђиласа и актуелног руководства ДС-а. Фронт против председника радикализовао је Драган Шутановац тражећи чак и његову оставку, да би му се придружили, између осталих посланик Јанко Веселиновић, Јелена Триван и на крају почасни председник Борис Тадић.

Свеопшти закључак је да Демократска странка није успела да нађе себе у опозиционој улози, да нема јасну, профилисану и препознатљиву идеју којом би могла да се наметне грађанима Србије као озбиљна алтернатива владајућој коалицији, те да се кадровска политика у врху странке води на катастрофалан начин. Општа констатација је да се нешто мора мењати како ДС „предузеће“ не би доживело потпуни бродолом и у будућности престало да игра значајнију улогу у политичком животу Србије.

Иако је преко ових озбиљних примедби Ђилас покушао да пређе тако што их је игнорисао, а на крају само поручио свима да треба да буду јединствени, сигурно је да је разлог за бригу великог дела врхушке ДС-а оправдан. Пропадања некада најјаче странке, која на локалима једва прелази или чак и не прелази цензус, постаје врло озбиљно и уколико се нешто значајно не промени као да се крај њеном урушавању не назире. Но, чини се да упркос свим лошим потезима које је предузео Ђилас, откад је на челу странке, ипак он није главни разлог њеног наглог слабљења. Разлози су много дубљи и комплекснији и крију се у пре свега периоду када је странка вршила готово апсолутну власт (2008-2012).

Власт ради власти
На негативан конто демократа иде чињеница да, када упоредимо Србију пре ДС-ове апсолутне власти и после ње, видимо да је она значајно различита, односно значајно ослабљена, а да је уплив западног фактора у држави много снажнији, иако је наравно био јак и пре 2008.г. Разлози за катастрофално вођство државе од стране ДС имају и своју објективну димензију, односно можемо се сложити да је ДС била изложена притисцима да води политику какву је водила, уосталом као што су биле изложене и владе пре ДС-ове, као и ова актуелна. Али исто тако морамо констатовати да ниједна политичка снага у Србији до тада, зарад својих личних привилегија и бенефита, није тако олако прихватила политику којој је готово сваки сегмент био антидржавни, антинародни те од старта имао лако предвидљив исход потпуног урушавања Србије.

Дакле ДС је радикализовала, зарад доласка на власт, концепт беспоговорног извршавања западних налога и остваривања искључиво интереса Америке у Србији, чиме је направила неку врсту дисконтинуитета на дотадашњи степен спремности српских власти да иду на уштреб сопствених националних и државних интерса (не улазимо у то колико је ово резултат принуде а колико неспособности – сиигурно има и једног и другог). Јер у Влади Коштунице, која је претходила ДС-овој, упркос снажном притиску и постојању дубинске окупације од стране запада, постојале су некакве црвене линије преко којих није било макар пристојно ићи (Косово, Војводина и друге).

Али ДС је такве стандарде, изграђене на минималној части и самопоштовању, зарад голе власти прегазила и тиме будућим „јуришницима“ на власт направила проблем прављења дисконтинуитета у односу на њихово наслеђе, али и одредила нови вредносни систем по ком власт постаје нека врста апсолута, који не тражи ни оправдање ни разлоге због кога се врши и због кога одређени појединац и групација претендује на њено освајање.
Осионост врха ДС-а

Такав приступ вршењу власти, где ова постаје средство готово искључиво личне афирмације и богаћења (бар као никада до тада), упоредо са учвршћивањем свих битних полуга моћи, резултирао је истовремено све мањом бригом за опште, било национално социјално или економско добро, те све већом бахатошћу њених првака, било на државном, било покрајинском било локалном нивоу. Проблеми у којима се налазила странка игнорисани су, а ослањање на целокупан систем државе, који је био у служби владајуће страначке олигархије, давао је њеним предводницима лажну сигурност – уверење да ће некако вечно бити власт.

У атмосфери готово потпуног запостављања општег добра, што је уосталом у неком делу био и услов опстанка на власти (бар када је у питању национална стратегија), недостатак било каквих акција и резултата усмерених ка превазилажењу вишеструко тешке ситуације у којој су се нашли држава и народ, изискивао је маркетиншко симулирање национално одговорне и социјално озбиљне политике. Напумпани рејтинзи странке и њених првака, пре свега Тадића, учвршћивали су лажну слику о вредности „предузећа“, али и додатно уљуљкивали њене челне људе уверавајући их да се дуготрајно неодговорна и штетна политика исплати само ако може маркетиншки да се преобликује и препакује јавности као наводна државничка мудрост и озбиљна национална визија.
Уверење да се маркетиншком триковима може вечно симулирати државотворна политика и да се грађани тако могу „вући за нос“ у недоглед, стварило је временом погрешан осећај да реални проблеми неће у пресудној мери утицати на став грађана, те да ће странка преживети изборе. Потцењивање сопственог народа је имало за резултат све израженију осионост челника ДС-а, која је лимитирала њихове интелектуалне способности, и била кључни разлог неразумевања (али и незаинтересованости) реалних проблеме обичног света, отуђења од сопственог народа и фаталне преданости искључиво свету личних интереса, привилегија и гламура умишљеног и декадентног ноблеса.

Да ли Србија нешто добија са урушавањем ДС-а?
Пошто се власт странци, за њих неочекивано измакла, створили су се услови да све што је одавно нагризало већ озбиљно оболели организам избије на површину. Када је сменом Тадића, уместо очекиваног заустављања пропадања и стабилизације стања дошло до даљег слабљења странке, које је продубљено са неколико гафова Ђиласа (нарочито искључење Јеремића којег добар део јавности доживљава као озбиљног националног борца), видело се да је дубина кризе много већа него што је то изгледало, али и да је управо безидејност и јаловост врха странке (не само Ђиласа) тај фактор који спречава евентуални опоравак некада моћног ДС-а.

Да је то тако говори и опозициона делатност странке. Карактеристика те делатности је потпуна безидејност и импотентност. Немање опозиције свакако није добро за државу, поготово у ситуацији када је потребан притисак на власт због непопуларних ствари које чини. ДС очито због својих унутрашњих проблема, идеолошке усмерености и свеопште слабости улогу корисне (или чак било какве) опозиције не може да игра, али истовремено њено урушавање, уз неке друге факторе, отвара могућност да турбуленције и „побуну“ на Ђиласовом „Титанику“, која ће како изгледа бити све интензивнија, искористе неке друге политичке снаге.

Ако би било памети пре свега то би требало да учине државотворне снаге, чије би језгро чиниле реал-патриотске странке, ојачане незадовољним члановима владајућих партија и социјално угроженим становништвом које је тренутно аполитично и инертно. Ова снага би могла својим обједињавањем и формулисањем, националног, али уз њега обавезно и социјалног и економског програма временом да ради на делимичном истискивању ДС-а, чиме би понудила алтернативу визији Србије коју нуде странке на власти, али и урушени ДС. Све се то може остварити ако се оријентише на дугорочни рад (а не ад-хок) са јасно одређеном стратегијом и понудом целовитог решења за друштво и државу.

Можемо констатовати да сва ова дешавања у некада моћној партији упућују одређене поруке, како државотворним странкама у виду њиховог могућег макар делимичног заузимања простора који заузима Ђиласова странка тако и странкама на власти у виду опомене како не треба радити док су на челу Србије. Дакле ослабљени ДС отвара простор за почетак стварање једне државотворне политичке опције. Да ли ће се она створити и заживети зависи од многих фактора. Један од њих је и зрелост предводника државотворних политичких снага које тренутно делују у Србији. Исто тако ослабљени и урушени ДС, са силним готово непремостивим проблемима које има, странкама на власти показује неумитну судбину оних које временом власт учини неосетљивим на све проблеме (социјалне, економске, националне и друге) које имају грађани, због којих суштински власт као власт и постоји.

србттнк

Милован Балабан / vidovdan.org

*

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s