Србија на путу …

Србија на путу или Србија на станици? Кажем на станици јер овде се углавном нешто чека и очекује. Чека се да се промени клима на међународном плану, да за нас дође повољнија од ове што је сада. Као да нам је тако често била повољна па нас ова садашња запрепаштава. Влада чека да добије датум, нови критеријум, нову наплатну кућицу на нашем путу. Да би онда дошао неко ко ће нас волети више од нас самих и ко ће решити проблеме уместо нас. Неко ко ће нам ујутро ако се пробудимо мрзовољни скувати кафу, рећи добро јутро, испеглати ствари, поправити кварне зубе. Неко ко ће увести ред, а смањити редове, неко ко ће нам из чистог алтруизма дати новац за летовања и зимовања, ето зато што смо то након свега заслужили.

А народ, тек народ што воли да чека! Чека се нека нова влада која ће напокон да буде правична, радна, стручна, иновативна. Чека се иако се задње такве нико жив не сећа. Чека се, а гласа се за исте људе, за старе идеје и политичке флоскуле. Верујем у рециклажу пластике, папира, батерија, али рециклажа људи и није неко решење, јер вук длаку мења, али ћуд обично остане иста. Чека се да страни инвеститори отворе фабрике, да нас запосле и објасне нам шта да радимо, шта је то радна етика, јер наши дедови и очеви то изгледа сами нису знали. Чека се и да преmијер, председник и министри ураде нешто, јер док они не ураде, нико не сме било шта да ради.

Изгледа, толико се на њих чека, да без њих не ваља ни двориште уредити, прашину по кући обрисати, комшији у работи помоћи. Чека се да Арапи почну да наводњавају земљу, па да нам пољопривреда процвета. А они су од силног богатства, ето, кренули да помажу нама беспомоћнима јер им је дојадило њихово благостање, па су одлучили да заврну рукаве. Или је можда до њих допрла она наша „нема леба без мотике“, или су схватили да нафта може да пресуши, али плодна земља никада неће.

Плодна земља, ипак, већи је ресурс од нафте. Ко не верује, питаћемо га за 50 година. Јер како рече стари индијански поглавица: Када се потроше сви ресурси („Човече када загадиш и последњу реку“) схватићеш да новац не може да се једе. А ту су и извори, шуме, Сунце, ветар, руде и на крају онај најважнији – људски ресурс. Овај последњи, уништаван је систематски тако успешно у овој земљи да је чудно да уопште још постоји. Људски ресурс у Србији је попут пшенице која се коси пре времена жетве, aли постоји, јер се неким чудом као Феникс уздиже из пепела
и обнавља да би пред својим плодоношењем био опет брутално сасечен, а његово семе бива углавном развејано ван граница лепе Србије. Оно које пак падне ту мора да ниче поново и само, без наводњавања, прихрањивања и свега другог што семену једне „културне“ биљке треба.

Највећи „тумор“ на путу развитка Србије у озбиљну, поштовану и економски јаку земљу јесте, по мом дубоком уверењу, – негативна друштвена селекција. Њени рођаци, звани непотизам, корупција и подмитљивост заједно чине јаку кумовску фамилију. Ако ту додамо армију користољубивих страначких војника онда је пошаст комплетирана. Бити одличан у нечему сувише често у нашем друштву није добра ствар. Овде се пречесто цене и фаворизују лоши. Редак је пример да сретнемо најбољег међу нама на високој позицији, а када се то деси, онда видимо како изг
леда прави човек на правом месту.

Сада, када сте прочитали претходан текст можете слободно да га поцепате. Проблеме на нашем путу, мање више, сви знамо. Ко зна који сам по реду који набраја све ово што није добро и ко зна који да је апсолутно у праву. Све је тачно. Нисам написао ништа ново. Један познати Немац Теодор Хојс је рекао да спољашња слобода друштва долази од унутрашње слободе појединца. Преформулисао бих то и рекао да успех друштва долази од појединачних успеха појединаца, чланова тог друштва. Нека свако почне од себе и пре него што упери прстом на другог „нека пог
леда да ли су његове руке потпуно чисте“.

Пошто гајим родољубива осећања према својој земљи и народу од када знам за себе, дуго сам се питао шта је то најбоље што ја могу да учиним за ту земљу и тај народ. Као и много других дечака маштао сам како на бојном пољу са оружјем у руци ослобађам вековна огњишта или гинем уз последње речи упућене вољеној отаџбини. Иако ми и дан данас некада такве мисли прођу кроз главу, сада као зрелија млада особа, схватајући да је рат најстрашнија ствар која се човечанству догађа видим и неке друге начине који су изводљиви, наравно, под условом да живимо
у миру, који на Балкану, сложићемо се сви, никадa до сада није био вечна појава. Сада сматрам да је најпатриотскији чин бити поштен и вредан човек, угледан и стручан у послу којим се бави, човек који ће оформити топлу породицу пуну љубави из које ће да израстају добри људи (више њих!) као највећа вредност друштва, па, усудићу се да кажем и – васионе.

Србија на путу ка Унији или Србија на путу ка себи?

Нећу овде износити моја политичка уверења, али бих радо нагласио да спољнополитичка питања којим путем ће наша земља поћи требају бити секундарне природе (обрнуто од данашње ситуације), она требају произићи из наших унутрашњих интереса. Верујем да ће се Србија издићи из муља у којем се налази, јер она то може али то мора да заслужи. Земља ће бити онога ко се око ње највише буде трудио, то наши преци ваљда најбоље знају, али су новије генерације на то мало заборавиле. Видим Србију од које неће више нико бежати, од које се неће одцепљивати, неко којој ће хрлити и са њом хтети да буду, јер ће то видети и као своју шансу за напредак.

Прави пут Србије није још један Београд на месту Новог Сада нити псеудорегионализација, јер поделу по окрузима већ имамо. Прави пут Србије је истинска децентрализација са преношењем надлежности ван, проблемима пренатрпаног, главног града. Прави пут су жива села по Банату, Рашкој и источној Србији, јака Суботица, Краљево и Косовска Митровица. Прави пут Србије је српска духовна и економска унија Свих оних који Србију осећају као део себе, а живе са ове или оне стране границе. Јер није Србија само дрво или камен. Србија то смо, пре свега, ми! Прави пут Србије је општи интерес изнад појединачног, a задатак сваког од нас је да будемо здраве ћелије овог друштва да би нам цело тело било здраво. Прави пут Србије је и да знамо своју историју, јер како да кренемо путем ако не знамо одакле смо дошли? Ако нам је тешка историја нешто добро донела, то је наук и могућност да не понављамо своје грешке. Прави пут је и да не дозволимо мање паметнима и злонамернима да нас воде („бити непристојан само онда када то пристојност налаже“), али да увек подржимо и погурамо горе оне паметније и способние.

Пут Србије пре свега треба да буде пут излечења. Надам се да ме нико неће окарактерисати као мањег родољуба ако изјавим – живимо у дубоко болесном друштву! На врху светских лествица смо (осим у неким спортовима) по одливу талената, проценту пушача, алкохоличара, абортуса. Често се запитам где се сакрио онај народ који је дао тако велике умове свету и који је извојевао тако велике победе, који се на моменте духовно уздизао до самих граница земаљског и небеског, који је у светским ратовима оба пута био на здравијој и праведнијој страни. Шта се то десило нашим политичарима, појединим владикама, омладини, народу уопште?

Први корак у излечењу ране је њено откривање, а у искреном покајању признање греха. Ако признамо да смо грешили према другима и још више, према себи, пут излечења може бити краћи и мање болан. Ако ме је 17 година школовања нечему научило, то је да када видим проблем, потражим његов узрок. А видим га у периоду турског зулума, који је од једне просвећене земље направио тамни вилајет. Тада смо послужили као браниоци Европе иако за то касније нисмо добили довољне заслуге. Напротив! Након великих победа и обнове државности дах слободе и просперитета није трајао дуго, те је наш народ напала нова несрећа, овога пута уз велику дозу самосаучесништва.

Оно што је крвљу и уз непојмљиве жртве сачувано (језик, вера, култура, идентитет) у вишевековном ропству, добрим делом прошлог века обезвређено је, па чак и исмевано. Срамота је постало оно што је било свето, назадно оно што је значило просвећено. Бога на небу заменио је Бог на земљи који је ипак показао и своје земаљске особине, онда када је умро. Од тада, нашу „елиту“ и водеће људе чине плодови таквог система, личности махом сумњивог морала, порекла, намера. Да ме не би неко погрешно схватио поменућу и ону стару – какав народ таква власт!

Оправдања има много, али она сама не решавају проблеме. Кукању и јадиковању места нема, али их итекако има за рад, стваралаштво, идеје, иновативне, добронамерне, родољубиве, поштене и способне младе људе. То је наш пут!

Живела Србија!

Ненад Нешковић

ннсз

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s