Логистика слободе …

Проблем наше данашњице није од јуче. И неће бити решен сутра. Али јесте решив.

Нисмо једини који се с тим проблемом суочавамо. Што није нека утеха, али нуди наговештаје могућих решења.

„Све срећне породице су исте. Свака несрећна породица је несрећна на свој начин,“ написа Толстој на почетку Ане Карењине. У то време, људи су још живели у заједницама – срећним или несрећним, али заједницама, као и хиљадама година пре тога. Данас то већ није случај. Са земље су прешли убетонске кошнице. У жељи да се ослободе свих ограничења, разбили су споне породице и народа, несвесни да су тиме сами себи намакли ланце сужањства земном ужитку, материјалном богатству и безнађу. Опијени визијом да је све дозвољено ако нема Бога, презрели су Бога, морал и истину, а на њихово место устоличили популарност, новац, секс. Нова божанства, или можда стара? Није узалуд зборио цар Соломон: „Ничега новог нема под сунцем“.

Прекретница је била кланица Великог рата (касније преименованог у Први светски). На истоку је трагичан сплет зле намере и околности изнедрио бољшевизам. На западу, и победничком и пораженом, зацарио је нихилизам. Чак и Срби, снагом сопствене врлине васкрсли из плаве гробнице, своју победупретворише у пораз широм отварајући капију лажној браћи. Страдање које тада започиње траје, ево, и данас.

Није проблем овај или онај председник. Овај или онај министар. Ова или она влада. Променило их се толико, броја им се не зна, а ништа се не мења – барем не набоље. Проблем је систем у којем наводно народ одлучује – тако су говорили и комунисти и наводне демократе – а у ствари се народ ништа не пита. Није се питао ни под Турцима, али се Турци бар нису правили да је другачије. А овом систему је лицемерје у темељима. Без њега се не може.

То лицемерје онда доводи до шизофреног размишљања, где се мешају концептидржаве и друштва. Па човек с једне стране очекује заштиту имовине, али прави рачуне које не може да плати. Држава толерише што му газда не исплаћује плату месецима, али ни он неће да „таласа“ да не би изгубио „доприносе“ за пензију. Закон не важи за све, већ само за немоћне. А поштење је грех, јер „сви“ краду па поштен човек квари просек. И тако даље.

Ако је лицемерје темељ данашњег поретка, стубови су му завист и страх. Жеља да се стекне богатство као пут до телесних и земаљских ужитака („нормалан живот“) тера људе у дужничко ропство. А страх да и то мало што имају не изгубе, или да се не врате „страшне деведесете“, их тера да ћуте. Да слушају отворених уста, да не би случајно шта рекли. Јер зидови имају уши. Никоме није веровати.

Управо то неповерење, та завист према другима и страх од других, најчвршћа је карика у ланцу који нас држи у ропству. Јер срећа коју нам владари константно обећавају, а која никада не свиће, не лежи у кућама, аутомобилима, веш-машинама или златним кајлама, већ у другим људима. У заједници, које смо се одрекли зарад лажне слободе материјализма. У Богу, којег смо напустили зарад лажних идола царства земаљскога.

Читао сам недавно размишљања једног америчког блогера, који каже, отприлике: „држава може да обесмисли привредни процес, али не може да вам одузме дететов загрљај. Може да вам отме новац, али не и пријатеље. Може да вас израбљује до смрти, али не може да спречи нечију љубав. Све може да вам одузме, осим других људи – онога што живот чини вредним живљења.“

Или како вели један романописац: „Сво истинско богатство је биолошко.“ Притом не мислећи само на децу, већ и на пријатеље, саборце, народ. Заједницу.

Добро памтим и солидарност људи и окрутност нељуди, током рата. Људима није било важно ко шта има или нема, када је све очас могло да се изгуби. А онда је дошла „демократија“, са кредитима и лажним благостањем, и правило је постало „свако за себе“, а потом и „свако против свих“. Али ако држава јесте против свакога – а јесте – то не мора да значи да људи морају да буду сами против ње.

Погледајте око себе – родитеље, родбину, пријатеље, суграђане. Држава је створила свет „игара глади“, у којем су вам они конкуренција. Непријатељи. Док су у стварности – потиснутој и оспореној – то ваши природни савезници, а истински непријатељи су они који вам отимају не само имовину и живот, већ и име, достојанство и наду.

Квислиншки култ. Државно дно. Лицемерни систем. Империја.

Почетак истинског отпора није заокруживање неког другог броја на гласачком листићу, већ окретање људима око себе. Васкрсење заједнице. Препород људске цивилизације коју механистичка држава већ скоро цео век покушава да уништи, како би царевала згариштем.

Клаузевиц је својевремено рат дефинисао као „вођење политике другим средствима“. Данас је политика наставак рата другим средствима. Иако исход сваке појединачне битке одлучује срце јуначко, исход рата увек одлучује – логистика. И баш као што логистика повезује војника са муницијом, храном и осталим потрепштинама еуфемистички означеним као „материјално-техничка средства“, тако и заједница повезује појединце са другима, који им омогућавају да функционишу као људи. Ту логистику је својевремено узурпирала држава и пресекла нам снабдевање. И то стање траје толико дуго, да је многима од нас погрешно постало нормално.

Једини начин да победимо непријатеља је да обновимо ту изгубљену логистику. То неће бити ни брзо, ни једноставно. Али без тога, не само да нема победе, него нема ни разлога за опстанак.

Небојша Малић / sivisoko.blogspot.com

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s