„Демокрација“: Како Хрватска отима Србима имовину …

Спаковали смо торбу, мајка и ја, и упутили се у Водице. Нашој кући. Позвонили на врати… А знате ли какав је осећај када звоните на врата рођеног дома, а у њему не познајете никог…

Слика

Породица Томашевић одлучна је да поврати своју имовину у Хрватској

Кад су нам отворили, ушли смо, брате, лепо, ушли… Без страха, јер не улазимо у туђе. А да је било тешко, јесте. Пред нама су биле наше успомене. Све што је остало.

Ален Томашевић (45) тако је одлучио да отимаче, по ко зна који пут подсети да из куће коју су отели морају једном и да се иселе. А њима, Томашевићима, врате њихово.

– Узурпатори су гледали, неми, док сам се пео уз степенице према спрату – прича Ален. – Онда сам изашао на терасу и колико ме грло носи викнуо: „Комшије, вратио сам се… вратио сам се… вратио!“

Дошла је полиција, позвали су је отимачи. Привела Томашевиће. Пет сати су их задржали у станици. А на крају инспектор који их је привео обратио се Алену: „Радо бих те, лично задржао, али тужилац казао да те пустим“. Ален му је одговорио:
– Имаћете за то прилику, мој долазак овог лета није последњи пут. Срешћемо се и идућег.

Слика

Томашевићи су протерани из Водица у лето 1991. године, као и већина Срба који су морали да беже и сачувају главу. Од тада су покушавали све. Тужили. Судили се. Траже помоћ државе Хрватске. Али узалуд. Да моле уљеза да се уразуми и напусти дом који су од своје плате просветних радника подизали Аленови родитељи.

Данас пензионери избеглице. Најпре су их из Водица протерали у Книн. А одатле терани „Олујом“, стигли су до Србије. У Новим Бановцима, у Срему, придижу нову кућу, уз помоћ сина.

– Оболели су обоје – каже Ален. – Што од туге, што од тешког избегличког живота, што од гнева јер не могу да врате отето. Они више не могу да се боре, а ја не могу да их гледам како пате. Одлучио сам… борићу се на свој начин. Не само за кућни праг, већ и за достојанство Томашевића.

СликаДоћи ћу опет!

Нисам ни мислио да ћу овог лета остати у нашој кући – каже Ален Томашевић. – Желео сам само да ставим до знања да, ако су моји родитељи остарили и оболели, да има неко ко ће се борити за њих. Заслужили су да, док су живи, имају барем сатисфакцију за живот који су потрошили радећи. И сваке године ћу долазити. И сваке године ћу викати са терасе: „Комшије, вратио сам се својој кући!“.

Кућа у Водицама која им је отета има 850 квадрата. Четрнаест соба. Пет купатила. Све је било опремљено. Све пуно. Томашевићи су делом живели и од туризма. Сада од тога живе узурпатори.

– Знате шта… Моја борба није само за имовину. Њену вредност… Све то буде и прође – говори Ален Томашевић.

– Моја борба је питање части. И што је човек старији, више има потребу да каже: „Доста“. Да стане на крај отимачини и понижавању.

Новости

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s