Живот испод црте: Дечак доручкује купине …

жиц Саша Јовановић ускоро пуни 14 година и живи у планинском селу Дупељево, 40 километара северозападно од Врања. Једини је дечак у селу које броји још 20 становника. Његов поглед лута околним планинама и по засеоку који има две куће. Живот на око 1.000 метара надморске висине тежак је за овог дечака. Нема осмеха на његовом лицу, само трагови преране бриге, мукотрпног живота и свакодневне борбе за комад хлеба. Очи му влажне као да жал избија из њих, искре сузе које једва чекају да јурну и залепе се за околне купињаке, где налази понешто да поједе за доручак. Живи са оцем Новицом (56) и мајком Сунчицом (44), у условима недостојним људи. Трпе гладни због мене – Отац не ради, иде по околним селима, најпре у суседну Оштру Главу где вади огромне исечене буке из долина за дневницу од 10 евра. Од седам ујутру до седам навече. То кад има посла, а нема га увек. Дође сломљен, године га сустижу, руке као да му се сасушиле. Кад га ухвати болест укочи га кичма, па по две недеље не може да се дигне из кревета. Лекова немамо, па тако лежи, кука од болова, а мени срце да препукне. И мајка је болесна, али јадница, мирна је и брижна.

Хлеб са јабуком Саша једе планинске јабуке Мајка износи Саши овећи комад хлеба: – Држ’, синко, једи, време је – смеје се и гледа га право у очи. Дечак је руком помилова по коси. – Много их волим, мајку и оца, они су жртве за мене и никад их нећу оставити. Где ја ту и они – каже Саша и са комадом хлеба одлази према планинској јабуци поред земљаног пута, пуној ситних плодова. Дохвати јабуку и једе. Мало хлеба мало јабуке.

– Шта јој отац каже, она одради. Знам да иде и моли комшије, па и оне у другом селу да нам уделе комад сира, мало пасуља, кромпира, брашна… Па она и отац касније то редом врате. Знам да је то све због мене, да ја данас једем једном или два пута, а они по три-четири дана ни мрвицу не ставе у уста, само воду попију. Велики сам, све видим, одем иза куће у шуму, па се сит исплачем. Криво ми је зашто је то све тако код нас, зашто није као код мојих другара из школе – прича о својој тешкој судбини Саша.

Тежак рад – Има један млађи човек из Оштре Главе и мој рођак из Дупељева који хоће да помогну. Код Стојана из Оштре Главе радим, узмем оно дебело уже прикачено на метални тегљач, па пребацим преко рамена, он крене трактором, ја вучем из долине, дебела бука удара у стабла, померам, вучем, а само на једно мислим: када ће црева из утробе да ми испадну – прича Новица.

Лаганим кораком прилази псу и једној кози, каже то му је све што има, поред родитеља. Пас му је најбољи друг, са њим се игра. Мази козу од које и нема неке велике користи, даје мање од литре млека дневно, али је Саша много воли. Породица Јовановић никада није живела у благостању, али најтеже муке задесиле су их 2011. године, када се под тешким снежним наносима урушила кућа. Остали су без крова над главом, али и без помоћне зграде за стоку. Да није било њихове рођаке која живи у Београду и која им је дозволила да се привремено уселе у њену стару кућицу, смрзли би се у снегу, јер се до села није могло доћи. – И, ето, ту смо привремено, питање је до кад ћемо и ово имати. Две собице, једна у којој може да се станује и друга која служи као остава. Ту набацамо све што имамо, углавном одећу коју нам људи уделе. Мени дају оно што остане за неким покојником, Надици и Саши кад им омали. Немамо ништа људи, аман, како нас нађосте у овој пустелији? Никакву просторију, барем за кокошке, немамо. – Ни примања, ни дечји додатак, ни социјалну помоћ. Питао сам за помоћ, али рекли су ми да имамо два хектара земље. Ево им је, сва камењива, необрадива, зарасла у шибље и жбуње. Имамо око 200 метара квадратних обрадиве земље. Помогао ми је један комшија да посадим кукуруз, мало кромпира и пасуља. Добили смо кукуруз 30 центиметара од земље, само шушљак, кромпир као ситни орах, а пасуљ као нокат на малом прсту дечје руке. Ево, гледајте, набрали смо две киле пасуља, десетак кила кромпира, а кукуруза ни за лек. Четири дана од јутра до мрака сам извлачио буке из долина, да бих одужио дуг човеку који нам је посадио кукуруз – јада се Новица, док брише руком чело мокро од зноја. Да није комшија који га унајмљују да ради и да није оних који дају понешто да дете има да поједе, ко зна шта би било са њима. Новичина супруга Надица обилази око нас, болест је учинила своје. Тешко се креће, али се насмеши сваки пут кад јој поглед падне на сина Сашу. Новица јој показује да оде. И она иде иза куће, пере суђе. Поред стоји пуно флаша са водом. Само краву тражимо – Имамо воде, али је толико слаб проток да преко дана не може да стигне до нас, па ноћу правимо залихе. Овде нема довољно воде, али зато шуме је у изобиљу – каже несрећна жена. Саша се игра са псом. Направио је голиће, узео гумену лопту и трчи са њим. Научио га је многим стварима. Кад га превари да му гол. Милује га, а онда одлази до козе коју грли и љуби. Прилази, узјапурен од трке са псом и сунца. – Коза је моја љубимица, направио смо јој са татом кућицу, да тако кажем. Са стране смо ставили неке летве и грање, а одозго сакупљамо сено које остаје по ливадама када људи косе и стављамо на кров. Ух, зими како јој је хладно. Ми у кући барем имамо дрва, јер је шума свуда око нас. Проблем је шпорет који дими, горе у ћошку собе влажи па стављамо канте. Само да не падне неки већи снег још једном, иначе, готови смо. Немамо намештај, лети једемо напољу за омањим дрвеним столом, зими га уносимо. Ма и шта ће нам кад не једемо стално, можемо и седећи на трупцима у соби. Спавамо на креветима залепљеним за земљу, смрди на све стране од навучене влаге – каже Саша. Жао му највише што не може више да учи. Док је ишао у нижу основну школу у суседном Мијовцу, пет километара наниже, био је одличан ученик. Од петог разреда иде у централну школу у селу Власе. Кад се све сабере, 15 километара у једном правцу. – Кад има аутобуса у Мијовцу онда је добро, али нема га увек, два пута највише у недељи. Осталим данима идем пешке, по киши, снегу, ветру… Ух, колико сам пута био мокар до голе коже. Устајем у пола пет изјутра, док се спремам спавам стојећи, полазим у пет да бих стигао на време. Кад је суво враћам се из школе око четири поподне, а кад је лоше време ноћу. Чекају ме доле у Мијовцу отац и мајка. – Зими ме испраћају, опет до Мијовца, јер овде има вукова, дивљих свиња, лисица, али и срна колико хоћете. То се одомаћило, пролазе поред куће. Кад се вратим, склупчам се поред шпорета, успавам, а отац ме пребаци у кревет. Немам времена за учење. Само оно што запамтим на часу, а то је било довољно да са врлодобрим успехом завршим седми разред – као навијен прича Саша. Немају купатило, намештај, гардеробу… А овај дечак на питање шта би највише волео да добије, каже само једну краву. – Само нам крава треба, да никад не будемо гладни! Отац му добацује: – Сине, где ћемо да је чувамо, немамо ни ми где да станујемо. Али и за то Саша има решење. – Саградићемо од дрвета шталу, исковаћемо, помоћи ће нам комшије, зваћемо неког мајстора из доњих села, одрадићемо. Имамо букве, багрема, свуда око нас. Исковаћемо тата, покрићемо је и сместићемо краву. Траве има у изобиљу, косићемо, слагаћемо на стогове да има да једе зими. Само је крава наш спас. Па, шта ако нас рођака истера изу куће, направићемо колибу од дрвета, само да не дува и да нађемо неки бољи шпорет – каже Саша.

Извор: Вести

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s