Како је лички православац Михајло Мића Латас постао муслиман Омер-паша Латас …

Слика

Три српска студента посетила су 1865.године, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним оделима, са фестовима на глави. Старији, седи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском. Отпоче говорити да нама Србима није потребно изучавање права и филозофије. Боље би било, рече даље, да учимо војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника (…) Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске Царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања.

Зато сам вам, малочас рекао да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји, можда у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем.Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији. Да би могла успети у том тражењу, Аустрија је измислила и подметнула ми је, као да сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж.Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевцу, и казао ми: „Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.”Михајло Мића Латас, побегао је из аустроугарске војске, и у Србији, као школован човек (кадетска школа), добио учитељско место. Кад су бечке власти тражиле његово изручење, позвао га је себи лично књаз Милош. И рекао му: „Не враћај се, ти си у духу српском одгајан. Пређи у Турску, и прими се војне службе”. Мића је примио ислам и каријеру у Турској војсци завршио као мушир – највиши чин, маршалски, у османлијској армији.Кад нам је изговорио овај савет кнеза Милоша, приметило се на Омер-паши да је био јако узбуђен, па, у таквом душевном осећању, продужио је даље овако:

„По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.

Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.

Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мога држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.

Како је Мића постао Омер

Србин из Лике, Михаило Мића Латас (1806, Јања Гора, општина Плашки – 1871, Цариград), као официрско дете учио је кадетску школу у Госпићу и ступио у војски као кадет-наредник. Пребегао је у Босну 1827. („изгледа ради проневеравања” новца) и у Бањалуци примио ислам. Доспео је у Цариград и био учитељ цртања престолонаследника Абдули Меџиду. Постао пуковник 1838, потом паша кад је Меџид ступио на престо. Одличан војник, у крви је угушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану. Врло млад именован за маршала (мушира). Године 1848/9. са Русима окупирао дунавске кнежевине.У нашим крајевиам остао је упамћен стога што је сломио устанак босанског беговата на челу са херцеговачким везиром Хусеинбегом Градашчевићем 1850. и око хиљаду најугледнијих ага и бегова позатварао а око 400 послао оковане у Цариград.Године 1853. уништио би Црну гору да то нису српечиле Аустрија и Русија. У Кримском рату 1853. био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердари екрема (велики војсковођа). Потом је суделовао, са енглеским и француским савезницима, у опсади Савестопоља, у борбама на Кавказу; гушио устанке у Месопотамији.Године 1861, када је био на помолу рат са Црном Гором поново би затро Црну Гору да се није спасла заузимањем великих сила. Гушио је и грчки устанак на Криту 1867. и пошто није до краја, због рђаве турске флоте и снабдевања, могао да спроведе блокаду острва сам се повукао 1868. У Паризу је био 1865. као већ главни врховни командант турске војске.Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као гази (херој, ратни јунак, победник) Омер-паша остао Србин.У даљем разговору Латас је говорио о томе да жали што није дошло до сусрета са кнезом Михаилом Обреновићем и што није „могао са њим разговарати о српским, нашим, потребама, те да тиме и ја бар нешто принесем на олтар Српства, које нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба„.

Десетине хиљада деце Османлије су отеле, одгајиле их као муслимане у јединице Јањичара и пстремали их да убијају хришћане

Казао је такође нашим младим студентима у Паризу да поруче својим земљацима: „Моја је жеља да Срби уопште знају да сам ја као гази Омер-паша, остао душом и срцем Србин, да српски осећам и Српству најватреније желим потпун успех у остварењу његоговог народног идеала, да уједини у српску краљевину све Србе који су под туђинском влашћу, не само под турском, већ и под аустријском„.

Запис Јована Ђ. Авакумовића о сусрету са Омер-пашом Латасом пронаћен је у његовој заоставштини а чува се у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици.

Иво Андрић: Одломак из незавршеног романа о Омер паши Латасу

Је ли вјера, Богдане
Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је остајао Омер-паша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:– Је ли вјера, Богдане?– Јесте… вјера – успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.- Е онда, знај да пред тобом не стоји Омер паша, него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом…Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.

За четрдесет година свога живота. Зимоњић је видео доста чуда и од турака и од својих, а у породици, која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.

Видећи великог и гласовитог сераскера Омер пашу како се гологлав (а то што је без феса, као да је напола го), мало рашчупане проседе косе, крстом крсти као какав црквењак, Зимињић устукну и први пут у овом дугом и необичном разговору отвори природно и широко очи које су доасд само светлуцале кроз стиснуте дуге трепавице. Указаше се крупне мрке дужице са зеницама од тамномодрих пламичака и простране, као у детета чисте беоњаче. Поглед тих очију није био само зачуђен негои убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан; из њега је избијало све оно што се за време разговора накупило у Зимињићу, што се ни збором ни покретом није рекло ни могло рећи. а тај поглед је био брз, као кратка муња, није трајао него само севнуо, а одмах затим угасио се и изгубио под спуштеним очним капцима, међу лукаво насмејаним, састављеним трепавицама. И кад је Омер, пошто се споро и свечано прекрстио, подигао очи, могао је да види како га онај увек исти Зимоњић гледа, мало збуњено, мало насмејано, са учтивим хладним љубопитством, као да први пут у животу види тај знак крста и човека који се крсти.

Ту се тргнуо и одједном потпуно изменио и Омер. Са Зимоњићем је опет разговарао царски сераскер, љубазно и народски, али хладно и са висока.

Омер паша Латас (1806 – 1871) сломио је отпор босанско-херцеговачког вашког беговата. Његош је у Италији, априла 1851. био много забринут, увиђајући опасност по Црну Гору, која прети од Омер пашине силе.

Извор: Србинаокуп

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s