Српске сеобе и деобе …

(Илустрација: Гугл)

Текст Лажне патриоте, лопови и продавци магле, у служби издаје, криминала и развратног живота, преузет из “Таблоида” а објављен на Васељенској 16. августа 2013. године, заснован је на писму српских обавештајаца с Косова и Метохије којим саопштавају јавности да су се “последњих двадесет година, групе самозваних лидера Срба са Косова и Метохије, потпуно криминализовале и ставиле у службу властодржаца у Београду, али и у службу страних окупатора и свакога ко им понуди новац у власт”.

  • На самом почетку, особинама из наслова обухваћено је осам особа, али је, за сваки случај, додато да би се, поред њих, на исту ту листу могло ставити још много “знаних и незнаних превараната и отворених издајника”.

Од свих тамо именованих само сам Јоргованку Табаковић (1960) срео три или четири пута, увек кад је из свог кабинета излазила у канцеларију своје секретарице, моје некадашње ученице, и ти наши сусрети увек су се сводили на моје устајање са столице, благи климоглав и поздрав типа “Госпо, поштовање”. Како смо она и ја радили у “сестринским” фирмама, говорљив какав сам могао сам заподенути разговор и о струци, али сам то избегавао јер нисам веровао да се она у то разуме. Познавао сам Воју Шешеља, њенога партијског шефа, толико добро да смо се при повременим сусретима љубили “као тетке” и могао сам то познанство користити да се са њом упустим “у дуге и широке”, у ћаскање о радикализму, на пример. Но, сматрајући да је српски радикализам био понајвише салонскога типа, избегавао сам да се бавим том темом, нарочито не са једном женом која је свој радикализам из Приштине лако трампила за угодно место у новосадској заветрини.

Од осталих који су помињани у Табоидовом тексту познавао сам још Томислава Секулића. У “обавештајном” писму за њега се каже да је једно време био заштитник извесног Звонимира Стевића, особе представљене нимало лепим речима, у међувремену унапређене у републичког посланика на листи Социјалистичке партије Србије. Тај Стевић, кажу “обавештајци”, уочи ратних неприлика 1999. године заступао је “ону чувену поделу међу Србима на досељенике и на мештане. Досељенике, Србијанце, Црногорце, Личане, Херцеговце, називао је торбарима што се као термин касније одомаћило међу домицилним становништвом… Говорио је све најгоре о њима: Само да ове досељенике отерамо, биће нам боље са Шиптарима.

Е, сад, ако се тај Стевић “крио иза имена ондашњег функционера Томислава Секулића”, и без обзира на то што се Секулић, пред своју смрт, одрекао свога штићеника, било би лепо да су “обавештајци” и њега, Секулића, ставили на листу нимало расположених урођеника према “торбарима”.

Кажем то, јер ми је још увек у сећању кратак боравак у Приштини, фебруара 1992. године.

Наиме, Мишо Албијанић из удружења “Постојбина” позвао је Илију Кончаревића, ондашњег председника Велике народне скупштине Славоније, Барање и Западног Срема, и мене да се 22. фебруара појавимо у Приштини и учествујемо на трибини о Србији и српским земљама данас и сутра.

Позив је са задовољством био прихваћен, и реченог дана, у преподневним сатима, Мишо Албијанић и нас двојица, у контактној емисији из приштинског Радија причали смо о приликама у Српској Крајини. Десило се, тако, да је један слушалац питао откуд толико подела у српском народу, ко је крив због тога, да ли Србија, и зашто до сада није рађено друкчије, еластичније. У одговору, покушао сам да објасним да поделе нису од данас или од јуче, оне су много старије, да нам сада не вреди трагати за кривцима јер смо сви ми помало криви. Србија је крива таман толико колико смо криви сви ми појединачно, пошто Србије нема изван нас, њених грађана. Ако неко мисли да је за поделе крива власт у Србији, нека тај “неко” одмах помисли да смо тој власти ми дали легитимитет, по оном добро познатом правилу да “сваки народ заслужује власт какву има”. Ако прихватимо да је то тако, онда би било добро да сви, колико је то у нашој моћи, порадимо на успостављању српске слоге; успемо ли у томе, неће нам више бити занимљиво ни питање откуд поделе у српском народу.

По изласку из студија, док смо ишли према хотелу “Гранд” (у коме је замишљени скуп требало да се одржи), Албијанић се враћа на исто то питање, једноставном констатацијом да су Срби на Косову и Метохији подељени на најразличитије начине, али да је, свакако, најтежа и највидљивија она на староседеоце и досељенике.

У том тренутку ја се сам са собом “договарам” да уместо да причам о ономе што сам наумио у тренутку када сам прихватио позив да дођем у Приштину, о разликама између појма “Српска Земља” (који, у једнини, означава јединствену државу српскога народа и који је пола године раније искоришћен за назив званичног гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема) и уобичајеног и општеприхваћеног појма “српске земље” (који, у множини, подстиче Србе на даље територијалне поделе), позабавићу се деобама (разликама) настајалим услед бројних српских сеоба.

У хотелу “Гранд”, у присуству приближно сто осамдесет људи, одржава се трибина под насловом “Србија и српске земље данас и сутра”. Учествују: историчар Веселин Ђуретић, Вукашин Јокановић, потпредседник Скупштине Србије, пензионисан пуковник Милан Вучинић, Станко Цвијан, министар за Србе изван Србије, Илија Кончаревић, С. Војновић (не знам ко је) и ја. Водитељ је Мишо Албијанић. Владика рашко-призренски господин Артемије (Радосављевић) и Ристо Вукчевић, председник Скупштине Црне Горе, извинили су се због изостанка (телеграфским порукама подржали су ову трибину), а Миле Паспаљ, председник Скупштине Републике Српске Крајине, морао се вратити у Глину, да би припремио управо заказано заседање крајишке Скупштине.

Албијанић, као “модератор”, очекује да ће се разговарати и о темама изван наслова: о политичким приликама у Црној Гори, о положају Срба изван Србије, можда о јужном фронту, о помирењу у Српској православној цркви, о положају Армије у овим догађајима… (мада се мени, наивном, учинило да је све то било обухваћено самим насловом трибине).

Весо Ђуретић осврће се на своју недавну посету конгресу руских патриотских снага, конгресу који представља Русију какву Срби прижељкују, и одмах каже да су представници неких угрожених руских подручја изразили жељу да Русија призна Српску Крајину. По његовом схватању, на делу је план за разбијање балканске кичме – Српства; планирани смо били за уништење. Срби су одговорили на начин који се једино могао очекивати – оружјем. Али, зато, у политичком смислу реаговали смо споро и престрашено. Ако су у питању национални интереси, одговор мора бити националан. У нашим иступањима провлаче се авнојевске синтагме: прихваћено је и црногорство које је производ ватиканског концепта, а нисмо одредили ни генезу свога нестајања на простору Српске Крајине. Народи који се бране морају најпре исказати своју намеру за биолошки опстанак. Сада, када се престројавамо, друштвена и политичка оператива мора за коначно решење српског питања сачинити карте које ће исказати српски етникум и српско православно биће. Потребно је показати српску легитимацију у свим временима, у противном, губиће се једна по једна територија.

После њега, Кончаревић је изговорио неколико речи о положају српског народа у Крајини који је, у ранијим временима, повремено имао црквену и школску аутономију али никада политичку власт; први пут у својој историји, он данас тамо има стварну слободу.

Станко Цвијан говории је о обавезама Министарства за Србе. У почетку свога министровања размишљао је о неким приоритетима, али онда је био мир, сада су његове обавезе сасвим друкчије, и увек изнуђене; све му је приоритет.

Вукашин Јокановић, у уверењу да од Косова и Метохије нема погоднијег места за разговор о овој теми, истиче да се Срби овде боре за преживљавање и да отклоне историјске неправде које су им чињене. Српски народ налази се пред избором да ли ће се окупити у једној држави или ће га превладати оно што му се деценијама припремало. За сада, на Косову и Метохији већ је без рата и крвопролића остварен део српских интереса. Да је овде било рата, сецесионистичке републике много би лакше оствариле своје намере и циљеве.

Милан Вучинић говорио је о стању у Армији и проценама будућих догађаја, нарочито у погледу јужнога фронта, а мени се најинтересантнијим учинио његов став да они што одлучују о будућности Југославије морају имати на уму да не може бити срећна држава у којој сви фактори не буду имали исте мотиве. Оно што је остало у Армији биће спремно да одговори обавезама у таквој новој држави. Питање јужног фронта (неко из света изговорио је ту синтагму) врло је компликовано и над нама лебди питање да ли ће се подручје Косова и Метохије, Санџака (брозовска школа: ни он не зна да је то Рашка) и Маћедоније исказати као крваво ратиште. И биће то крваво ратиште ако не буду укроћене сецесијске страсти и ако Европа и свет не испуне своје обавезе. Које обавезе, не каже јасно, пошто верује да су за то довољне само мировне снаге Уједињених нација.

Моје излагање, као што сам то себи обећао сат или два раније, тицало се сеоба и деоба и тамо сам, отприлике, у десетак-дванаест минута изговорио следеће:

  • О сеобама

Срби се обично надмећу (или: хвале) познавањем своје историје. Ми смо у овим невољама добрим делом и због тога што не знамо своју историју. Почетак свих зала и свих раскола, свих деоба и свих несрећа у српском народу лежи, уверен сам, у вечитим сеобама.

Срби су се одвајкада селили, од времена кад су српска племена били и Скити, и Трибали, и Илири, и Пелазги, и Сабињани, и Етрурци, и Трачани, и многи други, од времена када су српска племена трчала по Средоземљу као по свом дворишту и када су Срби, како то казују неки стари извори, живели на простору од Атлантика до данашњег Владивостока. Обично, ваљда под утицајем германске школе, ми причамо о наводној великој сеоби народа и доласку Словена на Балкан негде у шестом или седмом веку. Олако занемарујемо сазнања озбиљних научника која казују да су Срби на овом подручју живели и коју хиљаду година раније. Археолошка открића Милоја Васића (1869-1856) доводе Србе у везу са винчанском културом, а истраживања Радивоја Пешића (1931-1993) казују да је винчанско писмо близак сродник српске ћирилице, те да се етрурско писмо може читати само преко те ћирилице. Такви закључци повод су савременим научницима владајуће школе (германске!) да их без икакве расправе одбаце. Тако, на пример, Драгослав Срејовић, дан после објављивања једног опширнијег новинског текста о Пешићевим открићима, саопштава у једној телевизијској емисији да су то чиста домишљања и најобичније бесмислице. Али зато, три-четири дана касније, сазнајемо из београдске Политике да су хрватски знанственици “приопћили” јавности како ће они своје “подријетло” померити за пет тисућа година уназад. Срби занемарују чињеницу да су се Хрвати померали према истоку само захваљујући деловању њихових западних католичких и војних савезника, а није искључено да ћемо једнога дана, ако будемо лабави као до сада и као што јесмо, пружити Хрватима могућност да дођу до обода винчанске културе и да ту културу једноставно прогласе својом, кад је већ Срби нису хтели. Винчанска култура јесте нечије наслеђе, није цео свет пропадао одједном и није тај исти свет размењивао своја станишта истога дана, у целости, и пресељавао се без разлога, одричући се своје дотадашње културе. Култура није дневна тековина и невероватно је да нека наводно дивља словенска племена за циглих четири-пет векова достигну цивилизацијски и културни ниво немањићке Србије, на пример.

И вековима биле су сеобе. Срби су се селили и са истока на запад, и са југа на север, и са запада на исток, и са севера на југ. Памтимо, рецимо, сеобе иза Кандијског (Критског) рата, средином 17. века, окренуте данашњој Книнској крајини. Новодошли Срби нашли су на свом западу Србе који су тамо живели одвајкада и имали насеље под именом Срб. Велика сеоба под патријархом Арсенијем Трећим Црнојевићем, (Чарнојевићем, 1633-1672-1706) померила је огроман број Срба према северу, све тамо до Сент-Андреје, а они су у тим крајевима затекли Србе настањене делом од искона (од дубоке старине) а делом после Косовске битке. После ове сеобе Шумадија је, добрим делом, остала проређена, да би се поново попунила Србима са њене југозападне и западне стране. Средином 18. века, једна повећа група разочараних Срба из Угарске кренула је према бескрајном плавом кругу да у њему потражи своју звезду. Стигли су до Славеносербије и Нове Србије. Дошли су у Русију код својих саплеменика, “в Расију”, јер Расија није ништа друго до друго име за Расцију, Рашку, као што ни Сибирија, по схватању бројних лингвиста, није ништа друго но име за Србију. (И Енглези Русију зову Раша, што би за лингвисте морао бити доказ о директној вези са Рашком). И у наредном веку дешавале су се многе сеобе. Вође Првог и Другог српског устанка почетком 19. века беху тек досељени Срби, или можда у другој генерацији пореклом из југозападних српских крајева. Селили су се Срби и после Берлинског конгреса. Многи Црногорци и Брђани прешли су у Топлицу, неки су стигли и до дунавске кривине у Неготинској крајини, а било их је који су се усидрили у Српском Приморју, у Бару, на пример.

Свуда су новодосељени Срби затицали своје саплеменике који су ту живели одвајкада или су се доселили коју годину или коју генерацију раније. Године 1918. многи Руси иселили су се из своје постојбине и стигли у Србију; прешли су пут “ат Рассији” до Рашке и зауставили се код својих српских рођака. Наша најновија пресељавања, колонизација између двају светских ратова, у Маћедонију, на Косово и у Метохију, у Банат или у Бачку, у Славонију, не разликују се ни по чему од ранијих сеоба. Селили су се Срби само у крајеве у којима су Срби живели и раније. Исто то можемо рећи и за колонизацију после Другог светског рата. И данас, кад се пред налетом католицизма и неофашизма оличеног у хрватском усташтву Срби селе са западне стране, они се крећу према Србији. Није се још десило да Срби крену у сеобу тамо где нема Срба; можда је топлије у Шпанији или на Азурној обали, али тамо данас нема Срба. Срби иду само код својих.

  • О деобама

Најзначајнија последица свих оваквих сеоба јесу деобе, пре свега велика деоба на дошљаке и староседеоце. Староседеоцем се у једном тренутку проглашава и онај који је коју годину или коју генерацију раније негде био дошљак. Дошљак постаје и онај који је или лично или у претходној генерацији био староседелац на једном другом српском простору. Дошљаци и староседеоци јесу зла коб свеколикога Српства: они су само Срби краткога памћења, они су чврста подлога за расрбљавање, преверавање и самозатирање.

Дошљаштво и староседелаштво понајмање су физичке појаве или, како би се то рекло: премештање са једног места на друго. Било би најприродније да пресељавање не оставља на човеков ментални и интелектуални склоп толико негативних последица као што се то дешава у српским условима. Код Срба нема недоумица: свака од ових категорија појединачно делује на другу са скоро непријатељских, или барем конкурентских позиција. Висок степен самосвести код сваког појединачног Србина, као и код група, условљава раскол у новоствореним конгломератима. Староседеоци су, свакако, у предности. Они су на “свом” и, из психолошког аспекта, утолико сигурнији. Дошљаци, опет, без обзира на своје појединачне или групне вредности, на известан начин су инфериорни, без ослонца и, спремни да истакну и докажу своје квалитете, утолико агресивнији. Оба ова фактора, сигурност и агресивност, довољна су да подстакну суревњивост, завист и нетрпељивост. До расцепа остаје само мало.

У свему, очигледно је да у први план избијају лични фактори и интереси обе групације. Свест о припадању истом народу сасвим се потискује, чак и у подсвест. Никоме не долази у памет да су сви они (и сви ми) истовремено и дошљаци и староседеоци, да смо сви ми однекуд дошли и да нам је, можда, суђено да опет некуд одемо. И даље ћемо бити, на томе другом месту, и дошљаци и староседеоци. А тамо, као и овде, као и на свом ранијем станишту, неоспорно је да смо сви ми били и остали Срби. Да парафразирамо Рајка Петрова Нога, песника, који једном приликом узвикну да су све то, бре, Срби.

Са тим у вези, ваља подсетити да се данас по Србији срећу, на разним странама, на пример, Личани, Херцеговци, Далматинци, Босанци. Нније било општине у некадашњој Југославији у којој није било бар по неколико Црногораца, иако су неки од њих могли да се некад представе као Катуњани, Морачани, Бањани, Пипери, Пивљани, Кучи, Ускоци, или како друкчије. У новије време није редак случај да се и Сремци, или Бачвани, или Банаћани, налазе по другим српским крајевима, а последњих година њима су се придружили и Барањци, група која се ретко сретала изван свог завичаја. А пре два века, непогрешиво је Сава Поповић Текелија (1761-1842), српски национални посленик, од 1838. године до смрти председник Матице српске, уочавао каквим се све странпутицама креће српски народ и узалуд нас учио “да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”. Баш онако како се то и данас чини, и како се вековима уназад чинило.

Па нам преостаје да се после свега запитамо да ли је свако од нас спреман да заборави на деобе ове врсте, да ли смо вољни да сваког Србина који стицајем историјских, или политичких, или економских околности живи и ради на неком другом делу Српске Земље, прихватимо као Србина себи равног, без срџбе и пристрасности, и да ли интелектуалци високе категорије потекли из српског народа, као на пример: сликар Мића Поповић (1923-1996) и књижевник Драгослав Михаиловић (1930), обојица академици, могу прибавити себи бар мало самопоштовања и заборавити на грдан обичај да због можда и неког лошег искуства распаљују мржњу (обојица у Нину!) према једној народносној целини (српској!) изван сопствених видика.

И, са тим у вези, једно мало поређење. Док смо пролазили Ибарском клисуром могло нам се учинити да видимо град Маглич, а док смо пловили Дунавом – да смо видели град Голубац. Нисмо ми видели ни Маглич ни Голубац; како то рече један знаменити Србин, ми смо видели остатке Маглича и Голупца!

И нису (у Нину!) против Срба писали Драгослав Михаиловић и Мића Поповић, то су писали остаци Миће Поповића и Драгослава Михаиловића.

  • Поделе, поделе…

За ручком, Тома Секулић, она стара комуњара са Косова и Метохије, седи поред мене и започиње медитацију о мојој причи на трибини. Као, врло сам упростио проблеме око поделе на дошљаке и староседеоце. Покушавам да га пратим, али то почињем да успевам тек у тренутку кад је изрекао, као кључни “доказ”, податак да је, ето, пре извесног времена, Влада Србије за начелнике пет округа на Косову и Метохији именовала петорицу Црногораца. Њих је, вели свега један посто у односу на српско становништво, а сви начелници су из тога мањинског реда. Признајем, кажем ја Томи, и мени је тај податак помало необичан, али, ако се ради о неком квалитету и одбацивању националних или других каквих “кључева”, зашто да не, “чак и ако су из исте улице, па још с исте парне стране”.

А стварно, Тома није постао начелник, и само због тога све не ваља. Он, староседелац, остао је празних руку пред дошљацима. Сукоб између дошљака и староседелаца на Косову и у Метохији био је заиста дубљи но што се то са стране могло запазити.

Средином маја наредне године (1993), новосадски Дневник писао је да су почеле да се превазилазе српске неслоге на Косову и Метохији, да се полако заборављају страначке нетрпељивости и да се све ставља под једну националну капу: “Косметске неслоге међу Србима и Црногорцима на такозване дошљаке и староседеоце узеле су толико маха да је приликом последње посете Космету чак и Слободан Милошевић (1941-2006) неуобичајено оштро запретио свима који то подстичу. Управо због тога, није се могла конституисати ни општинска скупштина у Косову Пољу”.

Било како било, тих дана чуло се из Приштине да ће се у народном интересу створити један заједнички фронт свих оних који су кадри да допринесу отклањању нагомиланих тешкоћа. Тако је, барем, договорено, а да ли ће неко искочити из договора… тада се није могло ни наслутити.

Искочили су, наравно, они који су поменути у “Таблоиду” (и, потом, на Васељенској) у тексту о продавцима “патриотске” магле.

Аутор: Илија Петровић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s