Пивски ребус …

Дејан Стојиљковић (Фото: Гугл)

Иако се у Срба пиво производи безмало један миленијум, нас данас томе шта је добро пиво уче Данци, Пољаци, Немци.

  • „Пиво пију Немци и сељаци!”

Каже мој ујак, пуковник у пензији, док ми додаје лименку ,,лава”, а себи сипа чашу крушковаче коју сам пече. На ову врућину која је српске градове претворила у афричке пустаре пиво му дође као идеални напитак за расхлађивање, док искусни ипак кажу да треба тргнути мученицу – ,,да се изједначе температуре”.

У српском средњем веку господа су пила вино, претежно црно, пила се и медовина, док је наводни српски бренд – ракија, био потпуно непознат тадашњем Србину. Многи поносни Срби, љубитељи шљивовице и лозе, уопште не знају да нам је ракија дошла са мрским освајачима и да сама реч потиче из арапског језика, наиме, реч ,,раки” значи ,,зној”, логично, јер процес дестилације путем скаламерије зване ,,казан” (опет пусто турско) подсећа на процес знојења.

Али шта је са пивом?

Па, ништа.

Иако се у Срба пиво производи безмало један миленијум, нас данас томе шта је добро пиво уче Данци, Пољаци, Немци… И залуд иронични слоган БИП-а ,,Пиво са укусом пива”, овде се врли стручњаци запослени у маркетинг агенцијама убише да смисле што бесмисленији начин да купцу понуде мало хмеља, јечма и воде. Некад је довољно било да се окачи плакат са чичом у шубари како држи криглу са златном текућином која се пени и одмах ти се припије пиварка. Али мајстори за рекламе очигледно мисле другачије. Па отуд и рецимо серија лименки, ,,јелена” на којој пише ,,Поносни спонзор фудбалске репрезентације Србије”. На шта сте, бре, поносни? На певање химне? ,,Синиша – стварно најбоље!”, ако се сећате како је некад наш селектор такође рекламирао пиво. Али овде је више у маниру Здравка Чолића – ,,Ја ту ништа не би дир’о…” Нек играју деца фудбал, а у Бразил ће да иде неко други… Опет, нису криви људи из ,,јелена” који су се ту нашли да помогну, али следећи пут би могли да одаберу неки други спорт.

Онда имамо врло бизарну рекламу где неименовани познаваоци Дарвинове теорије тврде да се преломни тренутак у еволуцији десио када је хомо сапијенс прешао са 0,5 флаше ,,лава”на ону од 0,4 литара. Када смо већ код те дозе, фамозно „зидарско” је још стандард у Србији и то ништа неће променити, за шта је очигледан доказ успех ,,зајечарског” које, како видим, овог лета лагано осваја и ,,круг двојке”. Ипак, неко паметан се досетио да Србину понуди флашу од 0,25 иако су већ оне од 0,33 познате као ,,капи за очи”. Први пут у животу сам такву амбалажу имао прилике да видим у Манчестеру, у ноћном клубу ,,Фектори” чији је власник Питер Хук, басиста легендарног бенда ,,Њу ордер”. Када је нас тројици жедних Срба шанкер додао три ,,хајнекена” у амбалажи за одојчад питао сам га на мом исквареном енглеском: „Шта је ово?” Погледао ме као да сам луд и одговорио питањем: ,,А шта бисте хтели за једну фунту?” У праву је био човек, наручили смо затим по један ,,Њукасл браун ејл” и ствар је легла као будали шамар. Мој боравак у Енглеској био је мокри сан сваког пивопије, након што сам скапирао смисао светог тројства ,,лагер-ејл-стаут” почео сам са истраживањем шареног света енглеских точених пива. Највише ми се свидело оно по имену ,,Бомбардер”. Један Ирац ми је у пабу у Ливерпулу испричао да је то пиво добило име по заповеднику британског РАФ-а, баронету Артуру Харису, кога су звали Бомбер, мада га неретко зову и Касапин Харис. Нисам поверовао, јер би ми врхунац цинизма био да се један првокласни ејл назове по ратном злочинцу који је измислио тепих бомбардовање и сравнио Дрезден са земљом.

Но, вратимо се Србији где се неко сетио да направи тактилне лименке са прилично неразумљивим циљем. Оно што ме занима јесте да ли је било у питању пиво намењено слепима? Ако је тако, требало је употребити и Брајеву азбуку. Маркетинг свезналци, нотирајте ово за следећи пут.

Не знам да ли је то само са мном случај, али некако ми се чини да српске пиваре потроше толико новца на рекламирање у прајм-тајму телевизија са националном фреквенцијом и разне друге ствари попут специјално дизајнираних флаша да им за прављење квалитетног пива и не остане много пара.

Можда грешим, али то је у природи пивопија.

Свеједно, истине ради, треба рећи да је пиво у Срба присутно још пре немањићког периода, а свакако је занимљив податак да су себри на старим средњовековним поседима имали обавезу ,,житотребљења”. Отребљено жито се квасило да би проклијало и тако се добијао слад који се сушио и млео, а онда водом ,,заварио” у пивну ширу. Онда се шира кувала, додао би јој се хмељ који је имао двоструку функцију, правио би горак укус и спречавао кварење. Затим се дода пивски квасац ради врења и све се охлади, да би се на крају пиво оточило.

Ето, некад је све било једноставно.

Питам се само зашто је данас све око пива направљено као својеврстан ребус?

Асфалт ври, термометар хоће да експлодира, отварам једно ,,зидарско” и почињем да мислим о томе.

Дејан Стојиљковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s