Митско биће интелектуалац …

Замислите кад би на корицама књиге На Дрини ћуприја стајало да ју је написао др Иво Андрић, или да је мр Јосип Бродски, један од најзначајнијих руских песника двадесетог века, добио споменик у Москви.

Слика

Љубица Арсић

Судбина интелектуалца почиње веома давно, још кад је сликар наивац склон уметности по мраку, цртајући биволе у пећини, размишљао о последици а не о узроку. Како и не би кад је пред њим била сјајна будућност, велики део праисторије и скоро цела Историја. Онај који је ловио и онај који је цртао ловину били су увек два различита човека јер интелектуалцу, осим ретком типу „функционалног мислиоца“, веома недостаје пракса. Печат томе ударили су стари Грци, који су са подједнаким презиром гледали на рад и на онанију, повезујући их, нарочито ово друго, с бедним животарењем сатира и робова.

Не знам како је дошло до тога да интелектуалац постане занимање, али су сигурно томе кумовали чувени пар, Жан-Пол Сартр и Симона де Бовоар. Њихов слободоуман концепт салонског комунизма подразумевао је међусобно мењање љубавника и љубавница, одрицање Стаљину сваке одговорности пред масовним расписивањем по Колими (ко је крив Русима кад лепо пишу и у најтежим условима), презир према свакој врсти поседовања, као и презир према ношењу доњег веша, тој бедној буржујској навици, став који се примио у галској нацији. Наиме, статистика каже да у просеку Француз и Францускиња годишње купе 1,5 гаћа. Она пола, а он ваљда целе, да се зна ко је газда у кући.

Вирити под сукњу или дедуктивно закључивати ко испод панталона носи доњи веш није баш лако па су се, при разликовању сељака, радника и поштене интелигенције Срби досетили. Стављају испред својих имена др и мр. Замислите кад би на корицама књиге На Дрини ћуприја стајало да ју је написао др Иво Андрић, или да је мр Јосип Бродски, један од најзначајнијих руских песника двадесетог века, добио споменик у Москви. Чежња да се буде интелектуалац толико је јака да ју је уметност забележила као крик Анђелкине тетке у Мир-Јамином Рањеном орлу: Моја Анђелка свира мандолину, учила је играње код чувене Маге Магазиновић и дружи се само са интелегенцијом. А у комшилуку мог детињства, иза зида који нас је одвајао од свакодневне свађе једног брачног пара, другарица би, између шамара и псовки, кроз плач завапила мужу, војном лицу: Што се ниси оженио сељанком него си хтео интелектуалку.

У српској прошлости било је неколико погрома интелектуалаца тако да је право чудо што они (интелектуалци) и даље постоје. Један је свакако био крвопролиће на Косову у којем је изгинула средњовековна елита, а остали живи само тутуљавци и издајице. Ко ће да настави да мисли? (У то време женама се то још није препоручивало.) Еволуција је чудесна ствар која успева да амебу усаврши до зглавкара тако да су се следеће чистке умно стасалих генерација догађале једна за другом, од Голог отока па до успостављања новог поретка у којем су сваког ко има Вишу фарбарску држали за интелектуалца. Да не заборавим старе Београђане, који су се, иако им је деда био амалин, а баба на Бајлонцу продавала домаће резанце, окуражили да пљуну на дошљаке, убрајајући себе, стицајем порекла, у интелектуалну елиту.

Некадашњи интелектуалци који су се, за добробит народа, поженили балеринама сад, ако их има живих, пишу мемоаре у дубокој конспирацији, пуштајући да се кочопере они са више снаге, такозвани транспарентни интелектуалци. Они воле полемике и радо би запосели и две новинске стране, ако им уредник то дозволи, на општи ужас оних који се још надају да у новинама могу да прочитају нешто паметно. Уместо да се нађу на пустом градилишту и на миру, без посматрача, ствари назову правим именом, учесници полемике софистицираним изразима, фразама које се гибају као руке Маје Плисецке у Лабудовом језеру, еуфемизмима и доскочицама крстаре по прошлости неистомишљеника и његовом професионалном хабитусу, све тражећи длаку у јајима. Онај упорни читалац коме је полемика пут да продре у интелектуално ткиво сиве мождане масе зева као голман жељан дрибловања, на голу по којем се исплела паучина. Сад ће да му га да. Шта је тиме хтео да каже?

Полемичар крепког духа ретко одустаје, уредник је тај коме досади да изиграва тампон. У ваздуху још мало трепери она јара од печења палачинки које су пљескале по туђем образу, а онда кад и то нестане, наступа онострани интелектуализам. Мржња се више не преноси речима него осмозом, усамљени вампири траже неко згодно мрачно место, пећину у којој би још необликовани супстрат ускомешаних мисли добио заслужену форму. Некад је за то могао да послужи Калемегдан, данас је он пријатно, лепо осветљено место.

Аутор: Љубица Арсић
 
Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic
 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s