Света Гора крај Сталаћа …

Слика

Сталаћ – Пут је лако промашити, ваља скренути у брдо и прекорачити поток. Ту се, пред очима ретких намерника који овуда залутају, указује бајковит призор – на брду, усред шуме, наизглед ниоткуда – црква. Богомоља посвећена Светом Јовану сведочанство је једне помало заборављене легенде. Оне о Мојсињу, „српској Светој Гори“.

Слава „српске Свете Горе“ одавно је угасла, али мештани се надају да би долина Јужне Мораве могла да постане одредиште за религиозни и културно-историјски туризам.

Било је овде, на уском простору јужно од Сталаћа, чак 77 цркава и манастира, каже народ. Археолози су их избројали тридесетак. Прича се да се некада уз долину Јужне Мораве чуло само појање калуђера и брујање звона. Данас је од већине средњовековних цркава и манастира остао тек покоји камен попут темеља Богородичине цркве у Стеванцу.

Цркву светог Јована је крајем четрнаестог века подигао неки од манаха синаита који су се у то време доселили у ове крајеве. Обновљена је почетком прошлог века. Откако је село Стеванац у којем се налази опустело, током читаве године је тек уточиште за понеку ситну шумску зверку, док се верници из околиних места окупе само на празник посвећен њеном заштитнику.

„Верује се да су цркве и манастире подизали углавном синаити који су овим крајевима трагали за осамљеношћу и духовним миром“, објашњава Душан Рашковић, археолог из крушевачког музеја.

„Бежећи са Свете Горе и из јужних крајева, многи синаити нашли су релативно безбедно уточиште на Мојсињској гори. Подизали су цркве и испоснице на заклоњеним и тешко приступачним местима стварајући ново монашко средиште. Тако су могли да се посвете свом строгом начину живота, мистицизму и исихастичкој контемплативности.“

Мистични дух ни данас, када су од већине синаитских испосница, остали само трагови, не напушта Мојсињску гору. Живе су легенде о чудотворним изворима и лековитом биљу које овде расте.

„Само у близини ове цркве има девет извора који могу да помогну људима да боље виде или да се излече“, прича нам један од мештана суседне Браљине.

„Крај цркве се бере и посебна врста дивље цикламе од које травари праве чајеве за лечење најтежих болести.“

Један од најстаријих сачуваних манастира у овом крају, јесте онај посвећен светом Роману, изграђен у деветом веку крај данашњег Ђуниса. Столећима овај манастир био је чувено лечилиште. У њему су се опорављали наши борци током Првог српског устанка и каснијих српско-турских ратова. Крај ниске цркве у којој се чувају мошти заштитника манастира и која још чува мирисе давних времена уздиже се кула звонара. У средњем веку служила је као лечилиште за умоболне. Несрећнике сишле с ума затварали би унутра и звонили, молећи се да им Бог врати памет.

У манастирској порти налази се гроб Николаја Николајевича Рајевског, руског пуковника и српског добровољца настрадалог у Српско-турском рату који је био инпирација за лик грофа Вронског, главног јунака романа „Ана Карењина“.

Најпознатије светилиште Мојсињске горе саграђено је много касније. Манастир у Ђунису са црквом Покрова пресвете Богоридице одредиште је ходочасника из читаве Србије и један је од најпосећенијих манастира. Сваког 14. октобра о Покрову пресвете Богородице окупи се неколико хиљада верника. У манастирској порти налази се извор за који се верује да исцељује болесне, а по легенди црква је подигнута на месту где се тринаестогодишњој девојчици 1898. године указала Богородица.

„Сваки пут кад пролазимо овуда, свратимо у манастир да се умијемо чудотворном водом“, каже Драган Јоксимовић кога смо срели у малој цркви подигнутој 1934. године по благослову владике Николаја. „Кажу да се и данас овде дешавају чуда, има људи који тврде да су од ове свете воде прогледали и излечили се.“

А чудо којем се мештани Мојсиња највише надају, можда и није тако немогуће – да овај крај достигне бар делић славе Свете Горе, са којом га пореде они који су га добро упознали.

Граната за риболов

У зиду цркве посвећене светом Роману и данас стоји рупа у зиду и изнад ње натпис: „Овде је ударила граната у време Српско-турског рата 18. октобра 1876.“ Граната је у зиду стајала дуже од једног века, док је пре петнаестак година рибокрадице нису украле да би из ње узеле барут.

Извор: В. Мијатовић / Новости

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s