Нема за ‘леба без пензионера…

СликаБеоград – Када је платила рачун за струју, телефон и друге комуналије, из поште у центру Београду изашла је Марија Муратовић (66). Села је на клупу да мало одмори, па – рачуна она – да полако крене натраг на посао. Сат времена дневне паузе за ручак је истицао, а газда Ветеринарске установе у којој ради не толерише кашњење. И ништа не би било чудно, да госпођа Муратовић није у пензији већ шест година.

Ово су нека нова времена, ваља им се прилагодити, помирљиво каже, као да је најнормалније за једног пензионера да у позним, пензионерским данима сваки дан у осам сати ујутру одлази на посао и на пријемном одељењу се јавља на телефон.

Предност

Наравно да није пријављена, то је и једини разлог зашто је добила предност на послу у односу на млађе људе.

„Ако ми покажете како са 28.000 динара месечено да платим све рачуне, напуним фрижидер, и да још преостане пара унуци да купим мајицу или шортс, ја ћу моментално дати отказ и отићи на Каламегдан да се дружим са другим пензионерима“, прича Марија, која је радни век провела као наставник српскохрватског језика.

Шта се то променило? Зашто је њена генерација најстарије суграђане уважавала и гледала са поштовањем, док су данас пензионери једнак проблем када уђу у јавни превоз, стану у ред у пошти, па до тога да се стезање републичког каиша не може замислити без замрзавања њихових ионако мизерних пензија.

„Страх! Ми смо васпитавани да на старије гледамо са страхопоштовањем, они су за моју генерацију били ауторитети“, прича.

„Мени су ноге клецале сваки дан у три сата када се мој отац враћао са посла, ни сама не знам зашто, а рецимо никада ме није ударио. Слажем се, није било нормално да се плашиш оних који те највише воле, али мислим да се данас отишло у другу крајност. Родитељи немају времена, а често ни не знају како да просвете своју децу. Нађите ми породицу која сваки дан у четири сата руча заједно. Нема је.“

У следећем трену, погледала је на сат, и усплахирано, убрзаним кораком запутила се назад на посао.

Сладолед

Ко у летње време прође београдском Кнез Михаиловом улицом, нека обрати пажњу на продавце сладоледа. Уочиће једну правилност. Иза фрижидера из којих се продаје сладолед махом седе госпође чија је лична карта још давних година избеледела. Иза једног од њих, под сенком промотивног сунцобрана, на температури близу 40 степени стајала је постарија жена. Њене дубоко, у лице, урезане боре, и проређена бела коса као снег откривали су да је прешла седму деценију живота. Лева рука јој је била у гипсу, па се културно извини једној муштерији што није у стању да јој отвори сладолед.

„Радим до поноћи, последњи аутобус за Жарково је десет минута касније. И тако сам, као и сваке вечери трчала на станицу пре две недеље и пала. У руци сам носила сладолед за унука“, препричава незгоду која је погодила.

Њен посао је сезонски. Није могла због повреде да одсуствује са посла три месеца. Није тај луксуз могла да приушти јер њена разведена ћерка, дипломирани стоматолог, никако не успева да нађе посао, а њена унука има 12 година. Њих троје живе под истим кровом у стану реда и величине 32 квадарата.

Из страха, није желела да се представи, нити каже колико јој је година. Међутим, открила је да је цео радни век радила као банкарски службеник. Овај живот и свакодневни напор, признаје, претешко јој падају. Смркне се када чује да се разматра да њена пензија буде „замрзнута“.

„Своју сам пензију поштено зарадила, нико ми је није поклонио, какав је то начин да ја испаштам за лоше вођење државе „, кратко каже пре него што је дошла следећа муштерија.

Шах-мат

На Калемегдану у току је била партија шаха. Интелектуални пензионер, како је себе представио Божа Јањић (69), иначе геолог у пензији, слабије је стајао у мечу против одрпаног, оронулог и необријаног Владимира Гудале, човека коме две године недостају до старосне пензије.

„Ја се нисам снашао. Фабрика отишла у стечај, новца да повежем стаж немам. Супруга преминула, децу немам. Подстанар сам, а кирију нисам платио три месеца – у најкраћим цртама испричао је свој живот Владимир Гудала.

Иако је морао да призна пораз за шаховском таблом, и стегне руку бољем, то није покварило расположење Божидару Јањићу. Насмејан, посветио нам се после шаховске капитулације.

„Моја пензија је одлична, не могу да се пожалим. Иде до 100.000 динара. Мој старији син живи у Аустаралији, успешан је научник, као и његова супруга. Моји унуци дођу сваког лета у Србију. Водим их на базен, у зоолошки врт, купи им деда сладолед, лубеницу… Прошле године сам их водио на море у Бечиће. Шта да вам кажем, живим прави пензионерски живот.“

Извор: Б. Хаџић / Новости

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s