У Челичном Загрљају…

Били ми тога свесни или не, сви смо ми на Балкану у јединственом и брижљиво планираном положају. Ми смо сасвим извесно у једном великом Челичном Загрљају. Челично „нешто“ које напросто „осећамо“ свакако је само екстремитет организма који нас „грли“ и који за предах једноставно не зна. Предаси су опасни – никад се не зна шта загрљеном може да падне на памет. Нека нова идеја. Не дај Боже и таман посла: стискај и стежи, а зашто да и батина остане докона, ако затреба. Не постоји назив за тело које нас држи, нити име за облик или органски састав организма који „рукама“ шаље импулсе: Зомби? Хидра? Супермен? Али стеже. Је ли боли? Зависи. Ако се не размишља – не боли. Ако вас доколица, знатижеља, или неверица запути на размишљање, налазите да може да буде сасвим неподношљиво. Биће ово баш неуобичајен путопис!

Заиста је невероватно како до најдубљих спознаја некад једноставно случајно и сасвим у пролазу набасате. Пар неповезаних детаља које овлаш приметите, пар здравица које размените на свадбеној свечаности, необавезно ћаскање са таксистом на путу до аеродрома и „бинго“: Ви ИМАТЕ слику и то целу, а да при том и немате скоро никакву теоријску основу, ни нарочито оивичена политичка убеђења. Признаћу, нисам начисто; прихватам ли постојање било чега НОВОГ у анализи психолошког и моралног убијања савремене јединке, јер процес је очигледно негде при крају. Код теорије духа самопорицања(1) све ми је и логично и верујем да ту дефинитивно има много тога валидно објашњеног, али примећујем да са годинама епистемолошки све више постајем скептичан према свему „новом“. Савремена објашњења старих појава све теже примам, а у вечни челични загрљај сам уверенији више него икада. Хоћу напросто да кажем ово: И даље верујем да једна слика говори више од хиљаду речи. И зато, НА ПУТ!

У Хрватској сам управо провео божанствене две недеље; дане испуњене бескрајним летом, великим али ипак пријатним спаринама, откривањем скривених чари Истарског полуострва… Покушавам али не могу никако да се отмем утиску да осим људи који су превазишли сва моја очекивања; формално државно учлањење у Европску Унију представља један поприлично велики анти-климакс. Можда су западне комшије стварно толико цивилизованији од нас па неће домаћинског такта ради да се „продуцирају“, али није то. Ево шта је посреди. Веровали или не, али И ОНИ ЗНАЈУ ЗА ЧЕЛИЧНИ ЗАГРЉАЈ!?! И те како! Ово ми је била прва посета комшилуку у којој сам се потпуно опустио у смислу да сам у сваком тренутку „на туђем терену“ просто изгарао од жеље да се са домаћином упустим у неку врућу или спорну тему, али није баш много вредело; и они осећају отприлике исто; Одређено и суђено је ОВАКО; спроводи се челичним загрљајем; ту се ништа не може; а да ће бити добро, неће! И сада долази оно најневероватније: И ми Срби ћемо (по њима) истим путем – Челична Панџа ће нас изместити равно пред врата Брисела. У једној тако насталој ситуацији, ХОЋУ да нас неће… позивам се на могућу радикализацију политичког деловања јер у суштини, код нас и нема валидне већине ЗА ЕУ улазак. (Ако изузмете масовну хистерију и еуфорију „званичних“ медија) Кажем: „Можда Европа ипак одлучи да нас једноставно дрзи „у првом кругу“ што бих лично и прижељкивао. У неком вечном „лимбу“, на „ничијој земљи“: Нисмо можда више „реметилачки фактор“ судећи по деловању званичних власти, али са нама се никад не зна. Попусти ли загрљај, макар и на трен, свашта би још могло да се окрене на главу. И будимо реални: упитани да наведемо једно једино место у Европи где „политичка коректност“ сигурно нема стопостотан пролаз, мало нас је којима Београд не би тренутачно пао на памет!? „Али све је већ готово… све је већ одрађено“! Правим се да немам појма о томе, а и НИСАМ имао појма! Кажем из крајње нужде „Ми ћемо са Русима“ Они кажу „То НЕ МОЖЕ“ „Па зашто?“… „Па не може“… ту почне бука, здравице, оркестар „одврнуо до даске“, а видим кроз одсутан поглед саговорника, да у овој моменталној гунгули сигурно нигде не стижем… Ето, то би била једна (таква) слика са одмора.

Са одбраном посебности православља и о злу екуменске идеје успео сам мало раније нешто и да постигнем. Имао сам све спремљено и овако сам наступио: „са горенаведеног хиљадугодишњег историографски провереног; развиле су се две културе или две цивилизације ако вам је то драже; два различита система вредности; два различита менталитета. Сада нас ОПЕТ гурати под исту кућу, капу, творевину; само је дозивање зла па и будућег могућег поновног крвопролића, а имали смо двадесет година да изгладимо барем неке спорне ствари… али у челичном загрљају ни једнима ни другима ништа није вредело“. Да не избегавам тему – Са „могућом политичком радикализацијом“ сам очигледно пуцао себи у ногу иако сам имао јасан циљ: Комшије треба да схвате да ми у Европу нити желимо нити то „заслужујемо“. На гостујућем терену то није лако, али не одустајем! Славило се, јело, певало, пило, плесало до зоре и даље… а после неколико дана реприза и опет весело… у нову слику.

У ову рунду сам ушао спреман! Опет чујем: „Србија ту ништа не може; ући ће као што смо и ми; ништа не можемо; знамо да нам се генерално добро не пише; да нас барем туризам одржи на површини“… А шта је даље било и сад видим кристално јасно – као на „slow motion replay“-у. Каже мени капитен противничког тима: „Уосталом… свидело се то некоме или не, али ЗЕМЉА се окреће од ЗАПАДА према Истоку! Ту нема помоћи – тако је зацртано“. ЗНАТЕ како човек мора на овако нешто да одреагује. Својим најуглађенијим ранојутарњим гласом са наглашеним разлагањем на слогове, кренем… „Пријатељу! Најважније си заборавио! На било ком крају планете, Сунце се увек рађа НА ИСТОКУ“. Мој омиљени „leitmotiv“. Јесам ли тиме нешто и постигао, не знам – али знам да сам био јасан, гласан, и одлучан у одбрани свога! И да! Свидело ми се да им не буде пријатно!

Зашто да и ово не споменем: Управо пред мој долазак, Русима су уведене визе за улазак у Хрватску тако да их је ове године МНОГО мање што је права штета јер управо ОНИ највише троше! Понекад помислим: како ли је тек њима? Јесу изгинули далеко више од било ког народа у свим могућим катаклизмама и ако има нешто о њима да се каже, то је: треба их оставити на миру! (наводи Пол Китинг – бивши аустралијски премијер) Каква ли су њихова искуства са невидљивим челичним загрљајем у и ван Руске Федерације? Комунизам се ВИДЕО! Рат се види! Молим било коју будућу Русију: опрезно са Хрватима – они понекад могу да изгледају као да не знају где су. Али они за разлику од нас имају законског старатеља – ако разумете шта хоћу да кажем.

Искористимо зато ових десетак година минималне слободе: Ширимо Јеванђеље по Cyprien Robert-у, Шафарику, Томацолију, Нестору Кијевском, Деретићу, Олги Луковић Пјановић и стотине сличних истомислећих историчара(2)… ми смо одувек ту; ово је све наше; не идемо на запад; ако треба да се „мичемо“, урадићемо то само политички, и идемо на исток. Вратимо се себи. Изучавајмо своју историју без предаха – учимо је, увек и поново, учимо је. Приђимо јој без предрасуда, пригрлимо је и не дајмо је никоме. Присетимо се и изреке Џорџа Орвела из „1984″-е:

„Онај ко контролише прошлост, контролише и будућност. Онај ко контролише садашњост, контролише прошлост“. Зато и нећу ово данас! Овакво какво јесте – оно уопште није моје. Моје су данас узели и негде сакрили а мене држе у челичном загрљају. Губитници смо само када се уморимо од сопствене прошлости – И само тада!

Мање је позната следећа Орвелова изрека: „Најефектнији начин да се народ уништи је да му се не дозволи приступ сопственом разумевању своје историје“! Заиста сам уверен да баш ова мање позната изрека много тога објашњава. Повезаћу своје разумевање ове изреке са искуством на катамарану „Силба“ који плови, (некад нашим, а сада) њиховим Јадраном. На проминентном месту које сви седећи или стојећи путници могу у сваком тренутку да виде виси Папин портрет. Значи уместо некада Тита ово му дође као нови шеф државе – покојни Војтила. У реду; ипак је он био снажна и велика личност. Немушто и провинцијално је сада стављати било који лик из новије хрватске националне историје. Али није у томе необичност. Нешто је друго чудно: на великој слици је колективна поза па самим тим фотографија није портретног него пејсажног формата – није то лик јединке која стреми у вис, него група од седам људи(3) који се некако а опет итекако простиру у ширину! На овековеченој пригоди, Папа силази са белог брода у власништву Јадролиније. Име брода је „Јудита“. Сигурно је то неко старо-хрватско име. Наше ми не звучи тако да не могу то да својатам, све и да хоћу.

Ја мислим да комшије ИПАК знају тачно шта раде и да знају тачно шта се догађа: мене брину моји! Да ли и ми знамо шта се догађа? Завршим незаборавну посету и помислим сигурно су и наша западна браћа/наши саплеменици – староседеоци: тако емотивни, брижни, гостољубиви људи мора да су овде одвајкада; Али не треба више да идемо под исти кров! (Константин Леонтјев) Мислим да смо се за прекратко време превише збунили сопственом прошлошћу. Или нас челични загрљај трећег лица у драми држи обоје у хипнози и вечном незнању и забораву. У сваком случају, леп провод, лепе успомене, леп повратак кући, и лепи новински наслови за добродошлицу:

„Актуална власт у Србији: Србија је захвална Ватикану, римокатоличка црква ће штитити српску баштину на Космету.“ Очигледно нисам био довољно „обамро“ нити довољно хипнотисан у загрљају те ми је од овако нечега кренула праисконска мучнина. Срећом, однекуд се огласио и један сасвим другачији наслов: „Запад је пожелео свог Путина“. Чланак је то у коме новинар Џералд Ворнер (Scotsman.com) неувијено исказује овакав до скора незамислив коментар: „Никад ни помислити нисам могао да ћу доживети да видим тренутак када ћу рећи да бих се у већини могао сложити са Путином више него ли са било којим од западних лидера. Нама је потребан Путин“. И даље све у том смислу…

И док ми „не можемо са Русима“; И док су руски хидро-глисери негде на сувом доку, или можда прелепљен-преименовани да се забашури сертификат о пореклу; И док се Русима у комшилуку уводе визе; И док предају наше јуче данас и сутра у туђе руке – на „сигурно место“ далеко од Москве, очекујте неочекивано: ИПАК СЕ КРЕЋЕ!(4) И то према Истоку! Какав Одмор! Какве слике!

———————-
(1) Према наслову књиге Мила Ломпара „Дух самопорицања“ и чланцима Слободана Антонића на исту тему: усвајање „in toto“ психе подчињеног и последично психички-ментално „флагеланство“.

(2) Изненађује бројност лингвиста и историчара који потврђују оно што смо ми сами склони да отпишемо као ултра-национално претеривање. Ово је последица што медијске кампање што незнања. Људи углавном више и не читају књиге. До странице 226 књиге Олге Луковић Пјановић „Срби Народ Најстарији“, могу се уочити преко двадесет (цитираних) страних стручњака који заступају исте тезе као и наши „ултра национални“ представници… а то је тек трећина књиге.

(3) Немогуће је не бити зачуђен овим групним портетом. Папа силази са брода. Он у белом. Иза њега, у црном, достојник који га придржава. На „риви“, у гро-плану, две особе „чекају Папу“. У позадини и још увек у бродском ходнику – тројица са краватама – очигледно из обезбеђења.

(4) „Eppur si muove“ чувени цитат приписан Галилеу

Слободан Кокан Поповић / Евроазија

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s