Добрица Ерић: Душмански олош влада Србијом …

(Фото: cirilica-beograd.com)

Београд – Из штампе је пре неколико дана изашла књига „Бројанице из Грачанице – повесница части и бешчашћа“ Добрице Ерића, песника из Груже, који је почео да пише у родној Доњој Црнући у Гружи, живео у Београду, а сад је све чешће у родном крају.

  • До сада је, каже Добрица, написао и објавио можда 130, а можда и 150 књига у којима је на себи својствен начин описао лепоту Србије и српског народа чиме је ушао у све антологије српске књижевности, али му је књига „Бројанице из Грачанице“ посебно важна јер је између њених корица стављено све што је хтео да каже о свему ономе што нам се дешавало од старих Словена до Косова. Књига је кроз 1.333 строфе и више од 7.000 стихова изаткана од стварних историјских догађаја и политике, али и од стварних личности из наше прошлости и садашњости. Подједнако се односи и на пријатеље и на непријатеље. У књизи је све безимено, а све препознатљиво до те мере као да им је написано пуно име, презиме и порекло.

Да ли број од 1.333 строфе има посебно значење?

Књига је саткана од 1.333 строфе из два разлога. Први, Исус Христос је имао 33 године када је разапет примајући на себе све грехе овога света, баш као што светски моћници данас разапињу српски народ, а и мени је, ко зна због чега, 333 омиљени број. Ето, у толико строфа је стала сва српска историја и моја немоћ да било шта променим.

  • Шта вас је подстакло да напишете повесницу у стиховима?

Тема књиге је, што се може наслутити и из наслова, српство и душманство, а одлучио сам се да буде у облику повеснице у стиховима по угледу на народно стваралаштво како би се стихови лакше памтили и преносили од уста до уста. Повод за писање књиге пуних 12 година је све оно што нам се дешавало од старих Словена до данас, а посебно у последње две-три деценије, наша немоћ да било шта променимо и све оно што је у свету против нас као народу написано. Пишући стихове спасавао сам себе да не полудим од немоћи, а знам многе који су полудели. Стихови су настајали углавном ноћу, у време дуге несанице и то је моје виђење истине преточено у стихове о свему ономе што је преживео и преживљава наш народ. Немоћ је људска најтежа, не можете ништа, а видите све. Немоћ и покушај да се спасем од туге написали су ову књигу и то је био мој покушај да кажем своју истину, али и истину о страдању српског народа и то стиховима који се лако памте. Тако сам спасавао своју и још понеку неубијену душу и незатровану свест.

Ћутање и стид

  • Данас се народ у Србији некако ућутао, а још из времена Милоша Обреновића се зна да је то опасно ћутање?

Велика је то разлика! Милош је ослушкивао ћутање народа јер је знао да са тадашњим љутитим народом Србије нема шале, а данашње ћутање је, заправо, ћутање постиђеног, пониженог и обезнађеног народа. Такође, велика је разлика између Милоша Обреновића који се улагивао Турцима и стварао Србију за разлику од данашњих политичара који се на све могуће начине улагују Западу и растурају и уништавају оно што је створио Милош и сви они пре и после њега.

  • Да ли сте задовољни?

Ова књига није и никада неће бити завршена. Још у току штампања књиге схватио сам да сам заборавио Лепенски вир и Винчу, изворишта и српске и европске цивилизације и културе. Они који разбијају и растачу Србију ова два наша историјска извора засипају смећем и атомским отпадом и то ће радити све док не осмисле неке своје лепенске вирове и винче који ће бити важнији од ових које има Србија. Како време пролази, а догађаји тек надолазе, у књизи ће бити све више стихова.

Благослов за књигу сте добили од
митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића?

Моја је жеља била да благослов за књигу да и патријарх Иринеј, али испоставило се да он „није могао“, те сам рукопис показао мом пријатељу Драгу Санду, професору на Богословском факултету, који је рукопис предао митрополиту Амфилохију и он га је, чим је прочитао, а већ је била прошла поноћ, позвао преко телефона и благословио књигу. Митрополит Амфилохије је имао жељу да напише и предговор за књигу, али, нажалост, због заузетости није стигао да то уради. Ипак, веома ми је драго што је књигу где сам покушао да кажем све што мислим, а да при том не будем ни на чијој страни, благословио митрополит Амфилохије Радовић, којег ја изузетно волим и поштујем.

  • Занимљиво је то што у стиховима није поменуто ниједно име?

Скоро све је у безимено, а свако ће се препознати у неком од стихова, неко по оном добром што је урадио за свој народ, а други по количини зла које су нанели Србији и српству. Наравно, највише стихова се односи на политичаре, бивше и садашње, са којима никада нисам имао никакав проблем јер се са њима не дружим. Има ту стихова, и то веома много, који се односе на светски душмански олош који данас влада Србијом и који непогрешиво зна да у свакој земљи, па и у нашој, изабере оне који ће за новац растакати своју рођену земљу.

  • Највећи део стихова из књиге се односи на Косово.

Косово је наше и светилиште и наше судилиште. Нажалост, Косово смо изгубили, али Косово смо и раније губили и враћали. Не знам да ли ћемо икада успети да вратимо Косово јер нисмо више онај народ који смо некад били, јер је данас наш командант новац и душманске силе које владају Србијом. Ипак, надам се да ће неко чудо, небеско или овоземаљско учинити да Косово поново постане наше.

  • Ко је главни јунак ваше књиге?

Главни јунак књиге, као и у стварном животу, јесте наш народ, али као поражени херој. Данас је храброст рећи истину јер је дошло време лажи, превара, уцена и подмићивања. Време је расапа и свега што је српско, домаћинско и божје, а најтужније је то што у уништавање свега српског учествују и пријатељи са којима смо некада заједно ратовали. Сада су се и они окренули против нас и тако су, заправо, показали да нам никада нису ни били пријатељи.

  • Шта очекујете од књиге?

Не очекујем ништа, осим да књига буде читана и да се нађе у што више српских кућа. Рекао сам, бар за сада, оно што сам имао да кажем и сада настављам да у воћњацима, у шумарцима поред Груже, на ливадама… пишем песме за децу. Истина, песме сад мало ко чита и оне данас личе на цвеће које још цвета, а нико га не бере и не мирише, али и поред тога деци мора на све начине да се каже да су она једина нада Србије и српског народа.

  • Песник села

Добрица Ерић је рођен 1936. године у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи, двадесетак километара од Горњег Милановца. Завршио је четири разреда основне школе у Враћевшници и у младости се опробао у многим занатима, али је себе препознао у књижевности и до сада је на својеврстан начин опевао Шумадију, српско село и живот српског сељака на овим просторима.

Добрица је песник села, лирски здравичар Груже и многи га сматрају лирским сликаром природе. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, више од двадесет збирки песама, пет позоришних драма и више од 40 књига за децу. Прву књигу је објавио 1959. године и од тада су његова дела продата у више од милион примерака, а дела су му превођена на више светских језика. Он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Добитник је многих награда и признања међу којима су најзначајнија Жичка хрисовуља, Повеља Змајевих дечјих игара, Невен, Видовданска награда Републике Српске, Октобарска награда града Београда, награде Милан Ракић, Филип Вишњић, Вукова награда, а одликован је и Орденом заслуга за народ.

Живи у Београду, а све више у родној Доњој Црнући

Извор: cirilica-beograd.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s