Околодатумска грозница…

И хајде их сада одбиј, то јест, немој им дати датум, кад су толико навалили.

Слика

Без обзира на то да ли ће Србија за Видовдан добити условни или безусловни датум, или тек („трепћуће“) зелено светло за почетак преговора о приступању ЕУ, више је него јасно да ће се притисци наставити и да ће буквално на свакој станици тог неизвесног путовања у нову „Јевропу“ Србију извесно чекати нове препреке, политичке уцене и захтеви.

Чини ми се да у непоколебљивом, готово мазохистичком еврофилству актуелне власти одзвања нешто од оног – дакако, первертованог – скојевског елана и ентузијазма из времена послератне „обнове и изградње“. „Стићи и престићи Америку“, оборити рекорд, урадити оно што још нико није… Као да нешто од тог ударничког полета и данас покреће и тресе актуелне српске властодршце и њихову другосрбијанску интелектуалну и медијску пратњу која је, неочекивано, у бившим шешељевцима и слобистима препознала своје нове гласноговорнике.

Дубоко сам убеђен, а и многе информације говоре томе у прилог, да Немачка није имала никакву озбиљну намеру да нам се у јуну додели безусловни датум. Немачка јавност, из различитих разлога, у целини није склона даљем проширењу ЕУ, а бирачи Ангеле Меркел су у том погледу још много скептичнији – и зашто би сада она ризиковала своје иначе врло добре изборне шансе да би изашла у сусрет нечијој датумској опсесији на брдовитом Балкану? Тим пре што се, поштено говорећи, ни овде ни тамо ништа битно неће догодити нити променити, било да фамозни датум добијемо сада, било тек за шест месеци.

Зато су нам из Берлина, посредством делегације Бундестага и Андреаса Шокенхофа, сервирали ултимативне услове за које нико није могао претпоставити да ће их у Београду неко хтети и моћи испунити, поготово не у тако кратком року. Па су их још, за сваки случај, додатно заоштрили прецизним тумачењем шта свака од тих Шокенхофових седам тачака конкретно значи. Е, али наши евростахановци и „најевропљани“ као да су се зарекли да госпођи Меркел помрсе конце. Хоће датум одмах и сада, на све су спремни и ништа им није тешко само да дођу до жељеног циља. Имам утисак да би својеручно уклањали барикаду с моста на Ибру и скидали табле са српских „паралелних“ институција на северу Косова, само када би били сигурни да ће им то заиста донети безусловни датум. Бриселски споразум? У реду. Хитни план за имплементацију тог споразума? Нема проблема. Размена „официра за везу“? Учињено. Укидање „безбедносних структура“? Разуме се. Међународни позивни број за Косово? Само што није. И хајде их сада одбиј, то јест, немој им дати датум, кад су толико навалили и експресно испуњавају чак и оно што је изгледало немогуће.

Зато они најпре себе, па онда и све остале убеђују како све ово што чине не раде због спољног притиска и диктата, него у најбољем националном и државном интересу. У нормалној ситуацији, нормалан човек или народ би, после одређене количине уложеног напора, напросто одустао и кренуо на другу страну у потрази за алтернативом. Али не и наши предводници, којима их ово очигледно завлачење и ускраћивање, изгледа, само наводи на све нове и нове уступке и жртве.

У настојању да нађе оправдање за своју проблематичну бриселску работу, актуелна власт је последњих месеци преко сваке мере настојала да искарикира и дезавуише појам и идеју„небеске Србије“. При томе се заборавља или намерно превиђа да „небеска Србија“ није тек неко „слепачко“ и поповско сновиђење, већ колективни, поетски и архетипски симбол племенитог стремљења ка бољем, чистијем и племенитијем битисању. У том смислу, „небеска“ и „земаљска“ Србија не само да нису супротстављене него је њихово прожимање, односно присуство елемената оне прве у другој нужни предуслов, или етички и аксиолошки императив који једну раштркану гомилу чини народом.

Али у свеопштем галиматијасу и околодатумској грозници која већ недељама тресе Србију као да више ништа није важно – а понајмање здрав разум, морал и логика. Као ни наредни, готово вриштећи парадокс, на који као да нико не обраћа пажњу. Наиме, у време потписивања Бриселског споразума истицано је како се то чини због безбедности Срба на Косову и због „будућности наше деце“. Сада, међутим, када су из Берлина почели да стижу наговештаји како би датум могао да се изјалови, наши челници, односно, и председник и премијер (Вучић је то касније мало ублажио и суптилније представио, али суштина је остала иста) почели су „претеће“ да упозоравају како би недобијање датума могло да „угрози или одложи примену Бриселског споразума“.

Дакле, када је тај неповољни споразум потписиван убеђивали су нас како то не раде због добијања датума (сачувај Боже), него због Срба са Косова и њихове безбедности. А када се учинило да бисмо и у јуну могли да останемо без датума, скочили су и почели индиректно да прете Западу како они, у том случају, неће хтети да примењују Бриселски споразум?! Што значи да и они сами знају да је споразум неповољан, да представља уступак Приштини и Западу, и да је потписан само због добијања датума – као што и јесте. Јер ако је споразум добар за Србију, децу и Србе са севера КиМ онда га, ваљда, треба примењивати без обзира на то да ли ће или неће ту примену неко у Бриселу и Берлину наградити добијањем датума? И обрнуто.

Ђорђе Вукадиновић

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s