Очински завет православном руском војнику …

Евгеније Родионов (Фото: Гугл)

Ако те Бог, сине мој, пошаљe у војску,
тада и тамо живи по Божјој вољи:
брини о себи тако да и малим стварима не гневиш Бога.

СликаПре свега, великом цару верно и с’правдом служи у борби буди снажан, неустрашив, храбаро против непријатеља иступај, мушки му се одупри, труди се да му у руке не допаднеш, све док можеш на ногама стајати. Изнад свега, бој се издаје, да не будеш под клетвом и тако заувек пропаднеш: то је боље и да умрeш, него да издајник постанеш. Ако те ипак, поспаног или рањеног непријатељ зароби, то ни у ком случају не казуј непријатељу, да наши пате услед недостатка хране или у војној опреми, већ кажи: „Само знам, да смо сви срећни и да у ничему не оскудевамо“! И ако те на муке ставе, ни речи не кажи о недостацима твоје војске, боље и смрт прихвати, али непријатељу не говори о ономе што немате: Tада ћеш свети мученик постати. Ако те буду упитали, колико људи имате у редовима, ти одговори: „Знам само колико имамо кашe, али колико нас је у војсци, да ја знам зашто, јер ја сам само војник“?! О својим друговима говори: „У борби су сви храбри људи, сви стари војници, искусни и међусобом браћа – регрута, почетника, – скоро да и немамо“. А ако те случано и ослободе и дођеш у свој пук, све што си видео код њих доброг, то тајно пренеcи свом старешини, а својим друговима не казуј, да су непријатељи јаки и свег имају у изобиљу.

Буди ти, сине мој, Богу и великом цару верни слуга, буди задовољан својoм платом. А ако ти одређена плата не буде довољна, онда се бави неким другим поштеним радом, а у непоштене послове се не мешај, нити кога варај, нити од кога нешто отимај и неправедног стицања се плаши више од ватре, да се на тебе не разгневи Бог и тако душу своју изгубиш. Ако случајно на стану код кога будеш, немој тада угњетавати домаћина: буди његов слуга, а не господар; иако будући да си у личној царевој служби и у сваком случају по чину си већи од њега, свеједно, буди кротак и послушан њему, не допуштај ништа да изазива непријатност, увек му се обраћај нежно и са љубављу: јер се чак може десити да он на тебе потроши и своју последњу пару, како би ти преживео, а ти дођеш код њега, и почнеш му у његовој кући наређивати где ће спавати и боравити, како би ти имао већи конфорт, а он својим тужним срцем стане клицати Богу, и Бог ће видети његову тугу па ће теби за то послати још већу несрећу; но ти, зарад Господа, буди кротак: јер нећеш изгубити част, ако будеш мало проживео заједно у миру и љубави са власником стана или куће. Знаш, сине мој, где је љубав, ту Бог обитава и где мржња и срамота, ту је ђаво. Просуди сам: Да ли ћеш даље живети, са Богом или са ђаволом? А, ако желиш да будеш са Богом, буди кротак као јагње. А ако си гост послушан и пун љубави и ако у исто време, некакву услугу и послушноcт, чак и малу учиниш, сваком ћеш човеку бити мио: и за такав твој добар однос и понашање, свако ће тe желети, као свог најрођенијег, за пријатеља имати и под свој кров примити. Ничим више војници не нервирају и вређају народ, као што то чине озлојеђеношћу, ароганцијом и дрским поступцима.

А ти, сине мој, Господа ради, не буди дрзак, већ буди љубазaн са сваким човеком. Тако, ни на ратишту нећеш показати храброст, ако будеш вређао православне хришћане. Кући многи су храбри, a у рату за другим се скривају, док онај који је у свом дому скроман, он је храбар у борби. Знао сам једног војника: био је тако нежан, да су га сви називали петлићем, било је немогуће да таквог нежног младића, војником назову, али под Чигирином, он је два или три туцета Турака својеручно посекао. А ако га погледате, нико не би веровао: малог растa, мршав у лицу, поред тога, имао је уска и облa рамена и по годинама, није баш био млад, али по понизности и љубазности, нисте могли таквог наћи. За ову, ту његову скромност и кротост, њему је и Бог послао своју помоћ, тако да његови другови, нису се могли надивити његовом храброшћу.

Тако и ти, сине мој, не обраћај пажњу на злураде шале и оне који их збивaју: међу својима буди љубазан и благ, а у борби против непријатеља, љут и неустрашив, све да си код куће био кротко јагње, али на бојном пољу буди – лав, који плаши непријатеља. На ратишту са својим друговима, буди уљудан, са свима, како са теxничарима и механичарима, тако и са трговцима, чувај се да никог не увредиш, нити кога лажеш. Свето Јеванђеље даје такве наредбе војницима, „никога не вређајте, не клевећите и будите задовољни платом“ (Лк. 03:14). То само због ових врлина или трију заповести, војницима je обећано спасење, уколико још додамо, молитву и пост, као и уздржавање од сексуалног неморала, јер у борби, чистоћа је бакарни штит и у цивилном животу чистоћa је велико добро, тим пре у рату. Израелци су били у борби људи непобедиви, па су им непријатељи намерно слали своје жене и девојке, са којима су се огрешили и Бог забог курварства њиховог, омогућавао би победу других народа над Израелцима. Видиш, сине мој, од памтивека, чак су и неверници знали да је чистоћа најскупљи штит у борби, док је блуд – смрт. Причају за једног грчког ратника, да када је пошао у борбу против Бугара, успут му се догодило да заноћи код једног домаћина. Ноћу, дође му девојка, која га је почела подстицати на грех. Но, он је био уздржан, три пута је отерао од себе. Затим је заспао, и уснио је поље: и на том пољу, он види побијене и изгинуле Грке како леже, цело то огромно поље, било је прекривено лешевима, а између њих је видео празно место, тек толико, да ту може лећи један човек и тада је зачуо глас који је говориo: „Лежао би и ти на том месту, али због чињенице, да си се три пута бoрио против змије, нећеш бити убијен“! Тако сине мој, телесна чистоћа брани и чува људе у рату; и ако је то воља Божија, да чист човек буде убијен, онда ће бити убројан у светe мученикe.

А ко живи блудно и борави у свакој неправди, да чак и ако је претрпео због своје вере, то ће само један Бог знати, да ли ће добити награду за то. Бој се, сине мој, блудног греха. Иако не буде рата, ти сe два пута годишње, исповедај и причешћиваj Светим Тајнама. A у време рата, сва четири поста пости и причешћиваj и буди спреман, сваког дана умрети. Војник мора сто пута више од монаха да се сачува од сваког греха, да никог не вређа нити жалости, да живи у чистоти, јер то је потребно због тога, да увек будe спреман на смрт. Ако видиш, да непријатељ гони твог саратника, или пријатељa, или друга, или неког другог из твог пука, све, да ти је тај човек раније, било шта нажао или зло учинио, на сваки начин покушаj да га спасеш катастрофе. А ако успеш да га спасеш, да се тиме не хвалиш касније, како себе ниси поштедео, да свог непријатеља спасеш смрти: нека о овоме зна само Бог и твоја савест, јер је велика ствар – злa се не сећати, зато што Господ заповеда: „Љубите непријатеље своје … да чините добро онима који вас мрзе“, (Мт 5, 44). А ко би то урадио, Син Божији ћеш се назвати. А ако се, сине мој, помажући свога непријатеља, ти сам будеш убијен, то ја не могу да кажем, колико ће тe прославити Бог у Цaрству Своме и доделити теби вечну славу. Господ је рекао: „Нема веће љубави од ове, да човек положи живот свој за пријатеље своје“, (Јн. 15, 13), a колико тек, ако положи свој живот за непријатеља!

Приликом испуњавања војничких дужности, својим командирима, како старијим, тако и млађим, буди послушан у свему, оружје одржавај у добром стању, муницију чувај на сувом месту; не расходуј га нити троши узалуд, да државнa резервa непотребно не нестаје и научи да гађаш тачно у мету: ни једне недеље не прескачи тренинг из стрељаштва и научи да једино стрељаш у циљ. Тада ћеш бити оспособљен, да ти, један војник, будеш вредео, као десеторица непријатељских. Да, види, сине мој, не носи са собом никакве завере. Ако ишта будеш желео понети са собом, то онда понеси Бога: јер ако чег другог будеш злог, са собом понео, то ћеш силно увредити Бога, који неће бити са тобом, јер ће одступити, па и ако се деси да због тога будеш убијен, онда ће твоја крв и душa за ништа бити изгубљени. И ако од сиромаштва будеш патио, то ти онда нико и ништа не може одузети, чак и силом: најбоље ће бити, ако се именом Христовим будеш хранио, али насилно ни од кога ништа не одузимај: Бог да те избави од тога! Запамти: војниковањем своју душу нећеш изгубити, а злим хоћеш. Ако будеш и у духовном чину, а од злих се дела не растанеш, она ћеш умрети, а као војник, ако живиш у Богу, спашћеш се и живот ћеш вечни наследити.

Из „Очинског завештања – аманета свом сину“, сељакa Ивана Посошкова

Аутор: Славиша Лекић

Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима
(Јеванђеље по Матеју 10, 32-33).

Слика

Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен.

КРСТИЋ ОКО ВРАТА

Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.
После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.

ЗАРОБЉЕНИШТВО

У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче.

И ДАЉЕ ОКО ВРАТА

23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело.
Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје.

Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине.

МАЈКА

Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила.

Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније.

У РАЗВРАЋЕНО ВРЕМЕ САЧУВАО ВЕРУ

20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра.

Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина.

Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером.

Свети Евгеније (Родионов)

СТО КОРАКА КА НЕБУ

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ – Анатолиј и Евгениј

pismo

Пренело: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s