Учинак меке силе…

Слика

Радоман Јовић

Што није урађено бруталном агресијом 1999. требало је довршити на други начин

Од почетка деведесетих година прошлог века, с краћом паузом пре и после Дејтона, у америчком Стејт департменту су преовладавале снаге које су Србију оцењивале као „реметилачки фактор”.

Ублажавањем реторике и избегавањем јавне употребе овог термина не значи да таква оцена није задржана у означавању српске политике и после 5. октобра.

Што није урађено бруталном агресијом 1999. требало је довршити „меком” силом ради постизања два суштинска циља: прво да се Србија „наведе” да нормализацијом односа са „државом Косово” прећутно призна да је агресија, као „хуманитарна интервенција”, била неопходна и, друго, да се кроз ослабљену Србију, на једној, и консолидовану „државу Косово”, на другој страни, створи нови безбедносни поредак који ће омогућити Вашингтону да коначно „дигне руке” од Балкана и посвети се другим деловима света, посебно Блиском и Средњем истоку.

За Вашингтон, споразум из Брисела и његова имплементација треба да означе стварање „пријатељског окружења” за Бондстил, једну од највећих војних база Пентагона у овом делу света, коју, ето, привремено рентира и за потребе Кфора, иако је она веома важно стратешко упориште за брзе интервенције и изван региона.

Уколико Србија не буде „послушна” у имплементацији Бриселског споразума, отворио би се план „Б” јер Србија има још тога да „испоручи”.

Тактичким повлачењем из региона Балкана из нужде, макар и привремено, Вашингтон ту празнину свесно препушта ЕУ (читај: Немачкој) и Турској, разграничавајући им улоге и позиције.

Задатак ЕУ, по замисли Вашингтона, јесте да држи на „узди” све земље Балкана као другоразредне чланице, на периферији, као неразвијени део, са другачијим правима и обавезама, али економски и посебно финансијски зависне од „језгра”.

Да би компензовао неповољан однос ЕУ према Турској, Вашингтон настоји да ову евроазијску земљу више веже за себе препуштајући јој, као стратешки веома значајном члану НАТО, већи политички и економски уплив у регион Балкана, стварајући тако конфликт интереса ЕУ и Турске.

При том, САД задржава право да евентуално сутра арбитрира као што то данас ради у преговорима Београда и Приштине у Бриселу, стављајући до знања ЕУ да није способна, без помоћи Вашингтона, да решава проблеме у „својој кући”.

И заиста, све што Брисел ради у сређивању односа Београда и Приштине, уз условљавање „датума”, замисао је и супервизија Вашингтона.

Овако повлашћени положај на Балкану Турска би требало да компензира Вашингтону на два начина. Прво, као чланица НАТО, са знатним војним ефективима, и друго, као поуздан исламски фактор.

После „свођења рачуна” са Србијом и стабилизовања „државе Косово”, преостаје Република Српска као следећи „реметилачки фактор” који стоји на путу учлањења БиХ у НАТО. Тактика је непромењена: оркестрирани напади на најјачу карику (Додика) у самој РС, а затим, анимирањем таблоида, и у Србији.

Да ли је Србија у оваквим околностима могла у Бриселу постићи нешто више, остаје да се анализира. Све су прилике да влада није располагала валидним информацијама на основу којих би сачинила ваљану анализу интереса главних светских фактора и, на основу ње, уз помоћ „оних” који би можда хтели да нам помогну, припремила адекватну платформу и наступ.

Остаје, после свега, отворено питање: да ли је оружана агресија 1999. била „недовршени рат” без капитулације и да ли је „мека сила” постигла више.
Аутор: амбасадор у пензији Радоман Јовић

Шаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/z.s.grubisic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s