Чика Паја посластичар

Бомбонџијско–посластичарска традиција породице Сентомашки

CikaPaja1Чак и данас када се изговори име „чика Паја“, сад већ средовечни Бечејци, уздахнувши, помисле на познату посластичарницу, колаче, сладолед и остале слаткише. У „слаткој“ породичној традицији, дугој више од сто година, чика Паја је био последњи који се бавио посластичарством.

А све је започело од Аврама Сентомашког. Родни Бечеј је напустио и отишао у Тител да изучи бомбонџијски занат – посластичарског заната тада није било. Не зна се шта је утицало да одабере баш тај занат, али 1880. године он се враћа у Бечеј с положеним занатским испитом за бомбонџију. Своје бомбоне Аврам је продавао на пијацама, вашарима и црквеним славама у Бечеју и околини. Бавио се овим занатом, све до стварања Краљевине СХС, 1918. године. Интересантно, његове алатке за прављење бомбона чувају се и данас у породици Сентомашки. Аврам је у занату имао наследника, свог сина Павла.

Син Павле, назовимо га чика Паја старији, наставио је очевом утабаном стазом, правећи од ње прави пут. Рођен је у Бечеју, 1886. године, а тек што је испекао посластичарско-бомбонџијски занат, избио је Први светски рат. Мобилисан од стране Аустро-Угарске, он је на Источном фронту пребегао Русима, затим преко Азије дошао до мора и укрцао се на француски брод који је пловио у Солун. Желео је да се прикључи српској војсци у егзилу и са њом, као што је чуо, уђе у пробој Солунског фронта. Међутим, фронт је већ био пробијен, те се преко Дубровника вратио у Бечеј, 1918. године.

Усидрен у свом занату, Павле је период између два светска рата провео по вашарима и другим јавним местима на којима се народ окупљао, нудећи своје ораснице, бомбоне, шећерне штангле, шарене „луле“… Године вредног рада и штедљивости су се исплатиле. Паја отвара радњу у Зеленој улици. Сада је могао, осим бомбона и ситних посластица, да прави и колаче и сладолед, а да све продаје на једном месту, у својој радњи.

А испред радње је био, у рекламне сврхе, постављен велики бели зец, направљен од картона и уверљиво облепљен длаком. Зец је померао главу, као да поздравља муштерије или одобрава климањем њихову намеру да уђу у посластичарницу. Мада је имао конкуренцију у другим посластичарницама или уличним продавцима сладоледа, радња је ишла добро и била је на добром гласу. Код куће су вредно радили, осим њега и син му Павле и један радник „домаћи Шваба“ Хафекуст. Без обзира на њихову вредноћу и организованост Паја је морао да затвори радњу. Почетком педесетих година, држава је знатно повисила порезе, а он то није могао да плати. Паја се враћа вашарима да продаје своје посластице. Умро је 1963. године.

Традицију посластичарства у бечејској породици Сентомашки наставио је Пајин син, такође познат као чика Паја. Павле јуниор је, дакле, наследио и очево име и надимак. Рођен је у Бечеју, 1926. године. После трећег разреда гимназије, у занатлијском удружењу полаже мајсторски испит за посластичара. Како је породична радња престала са радом, почетком педесетих посао проналази у бечејској пекари. Укус његових колача дуго времена су препознавали гости бечејских ресторана „Малог мињона“, „Великог мињона“ и „Осмице“.

Љубав према посластичарском занату и уносном послу утицала је да Паја јуниор са женом Ленкицом, а после очеве смрти, испослује дозволу за излазак на вашаре. Због законских прописа, жена Ленкица је била формални носилац обртнице.

Радећи истовремено два посла, чика Паја и његова Ленкица отварају своју посластичарницу 1982. године у Зеленој улици. Био је већ тада пред пензијом. Али у пословању, држао се очевих речи: „Ако кажеш да су у колачу ораси, онда морају бити ораси, муштерију можеш преварити само једном“. Тих година се међу варошанима опет могло чути „идемо код чика Паје на колаче“.

Посластичарница је радила до 1988. године када се чика Паја пензионисао. Мада је могао да заслужено предахне, он је, по навици, и даље, као некад, пушио тек половину цигарете, када за целу није имао времена.

Вредни чика Паја је умро септембра месеца 2007. године. Посластичарска традиција је његовом смрћу завршена.
Али, почела је, по свему судећи, да се ствара друга. Син Драгослав је стоматолог у Новом Саду, а унука је студент стоматологије, такође у Новом Саду.

Аутор: Душан Опинћал

Једно мишљење на „Чика Паја посластичар

  1. Причао ми је чика Паја за свог живота о свом покојном оцу Авраму, како је могао погинути од стране Руса кад су у првом светском рату Срби пребегли код Руса. Руси им нису веровали да су Срби но су говорили да су они “ Венгри“, тако они зову Швабе, па су хтели да их стрељају. Ови су их молили убеђивали ,али им Руси нису веровали него су их постројили за стрељање. Тада је Аврам Сентомашки клекао, скинуо капу ,прекрстио се по православном и запевао тропар “ Спаси Господи….“. Кад је официр то чуо моментално је истрчао испред стрељачког строја и спречио погубљење. Тако је деда Аврам спасао уз Божију помоћ цео свој вод.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s