Можда сте ви Срби неко свемирско племе …

Пријатељи: Марк Твен (Marк Тwain 1835–1910) и Никола Тесла
(Илустрација: ФШ @timerobber)

… Јуче ме посетио Твен. Дуго није био.
Пише “Тома Сојера”.
Прочитао је чланак у “Њујорк Тајмсу” о земљотресу па дојурио.

– Не чини ли ти се, Ник, да понеад претерујеш – рече Марк. – Сада сам већ забринут за оно што ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.

– И ја се тога прибојавам. Медјутим, немам избора. Не мишлис ваљда да ћу престат да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?

– Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изненадне прекиде струје? То њих већ дуго, с разлогом, нервира и плаши. И на крају уследи земљотрес!

– Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку…Неће се поновити.Више нећу вршити таква испитивања. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена.Могло би то, Марк, бити засебна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.

Увек духовити Твен примети:

– Затресеш планету и – људи здрави, је ли?

– Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.

– Твоје идеје су увек крајње неочекиване.

– Мени су врло логицне.

– Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.

– Предлазем ти да одмах то искушас.

– Збиља ми то предлажес?

– Молим те, стани на то постоље поред мог малог Џина.

– Је ли то онај што је изазвао земљотрес?

– Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.

– Добро, да станем, под гаранцијом да ме не каниш убити.

Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.

– Па, ово је диван изум!… Ово рекао бих, даје снагу и обнавља живот!…Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осецам се као да имам сто година мање! Па ти си, човече…

Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.

– А сад је доста. Биће боље да сидјеш.

Марк Твен у посети Тесли 1894.

– Ааа, никако! Рече он. – Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати – смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсолутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам јос једанпут да га опоменем:

– Не шали се, вец сидји док није доцкан.

– Неће ме ваљда убити на крају?

– Не, али ти се може десити несто друго.

– Не слушам те! Остацу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.

– Молим те да сада вец сидјеш!

– Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом…

– Али, молим те сидји већ!

– Нећу, мени је све дивније.

– Био сам немоћан да ишта учиним.

– Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.

Ја се насмејах:

– За који тренутак нећес тако мислити – рекох, пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и самном први пут, и са мојим лаборантима. Окренух се своме послу а њега оставих на постољу, да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједа за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.

– Брзо, брзо! Где је?…Где је? -муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.

– Право, па она мала врата у углу -рекох показујући му правац.

– Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте. Док је одмицао, говорио сам му:

– Лепо сам те саветовао да сиђеш.

– Лаборант који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.

– Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао велику неугодност.

– О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио…. Замисли паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему надје цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али након десетак минута опште празњење! Твој вибрациони пургатив ослобадја човечанство миленијских гована, у које је огрезло до гуше!…О, какво олакшање за људски род!

Маркова духовитост одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га потсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.

– Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не бих могао ни измаштати да ће мој најинтимнији пријатељ бити-земљотресац!

– А ја сам з н а о да ћу те упознати.

– Како си ти то з н а о ?

– Не бих умео да објасним, једноставно – знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово сто чиним.

– Марк се заинтересовао за мој исказ.

– Да ли би могао да ми то некако објасниш?

– Тешко – рекох. -То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, додје тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби н а ј ав љ и в а л о. Kо зна откуда и како.

Марк ме погледа подозриво:

– Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?

– Можда јесам, али ја то не знам. Знам једино да сам Србин.

– Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?

– Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако озбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има несто друго сто није доказ, али јесте индиција…

(Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и умним човеком, начиним још једну шалу).

– Да? Има индиција? Каквих? – нестрпљиво ће бркати краљ орлова.

– Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.

Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.

Из књиге “Господар Муња” Радован Ждрале

Aутор: Ратко Крсмановић
Извор: Објектив
Ћирилизовало: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s