Американац у Београду …

Таман када сам помислио како ће нова америчка екселенција у Београду, амбасадор Мајкл Кирби, више волети Србију него његови претходници, барем се тако чинило претходних месеци, кад оно екселенција наставља истим утабаним путем.

  • Каже да „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ”. Ако основано претпоставимо да је љубав Американаца према некој држави, или нацији, увек заснована на конкретном интересу, онда је председник Републике Српске Милорад Додик својевремено најбоље одговорио америчком амбасадору у БиХ на примедбу „како БиХ не функционише, а они Американци су у пројекат те државе уложили паре”.

„Екселенцијо, Република Српска је спремна да вам врати сваки уложени долар, ево такорећи сутра, само немојте више да нам намећете ваша решења”, рекао је Додик. Американац је био изненађен, згранут и без текста.

Дакле, хајде да и ми понудимо Вашингтону да му платимо зато што су нас бесправно и мимо свих међународних конвенција и правила бомбардовали 1999. године, да платимо све бомбе, ракете и осиромашени уранијум којим су нас засејали, да им платимо сав страх и душевни бол њихових пилота док смо их гађали, да платимо и душевни бол који екселенција вероватно има кад год прође улицом Кнеза Милоша поред остатака зграде Генералштаба и Министарства одбране. Јер, „Ђуро ће ти опростити што те је тукао”. Можемо ми то, како да не, па наши односи са Вашингтоном и Бриселом све више личе на прилично недоличан оријентални базар. Наиме, већ 12 година Србија живи између револуције и контрареволуције, између јасних циљева и нејасних перспектива, између притиска и заборава, између неспојивог очувања Косова, у овом или оном облику, и уласка у ЕУ.

И све то време шериф намеће ред и закон, санкционише оно што сматра да треба, оцењује резултате на плану демократије и људских права, похваљује и додељује дипломе и повластице ревносним ученицима, а да се нико од домаћина у овој Србији не упита каква смо ми то земља? Не због нас, већ због Америке и Американаца, јер њима, ако заиста волимо САД, треба помоћи. Ратничка политика, паганска етика, Америка све више личи на некадашњу римску империју, јер само је Рим у једном периоду историје био толико војно супериоран. После добијеног „хладног рата”, Америка влада светом без савезника, без институција, без правила, реагујући силом где хоће и кад хоће. То неосновано самопоуздање зове се „хибрис”, то је грчка реч, а значи отприлике прекорачење сваке мере, кад људи замисле да су моћни као богови, и не виде да управо зато и срљају у провалију.

Управо је на примеру Косова савремени Рим на реци Потомак прихватио своју империјалну судбину, заборавио сву моралну реторику, јер то као да сада није реално, али за разлику од Римљана, који су отворено прихватали своју империјалну судбину, Американци воле да верују, и да друге у то уверавају, да они немају империју. Заправо, Америка је унилатерална када хоће, или кад год може, као свака сила, а мултилатерална кад мора, опет као свака сила, јер то је само однос снага. При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде. САД сматрају да стабилност и америчке интересе на Косову могу да гарантују Тачи и Харадинај, а не српски политичари, како на Косову тако и у Београду. Америчка империја се на Косову определила за стабилност, као водећу идеју, а не за демократију, још мање за људска и национална права Срба. Америка је годинама подржавала и помагала најгоре војне режиме и диктатуре широм света, наравно, ако су обезбеђивали ред и бранили интересе Америке. Косово је само наставак те империјалне политике.

Косово је вековна агонија ривалских култура и нација, судар међусобно неспојивих историја заплетених у борби за примат на истом и уском географском простору. Косово је и судар митова чија се веродостојност периодично потхрањује и крвљу, а свако ново убиство на том простору чини историју која је до њега довела вероватнијом и тежом за превазилажење. Бескорисно је истицати да су све историје у великој мери митске, да су културе препуне логичких бесмислица и самообмана и да је план Приштине о хармоничном и идиличном Косову Албанаца и Срба неоснована фантазија. Бог зна да су се из класне и идеолошке солидарности у прошлом веку изродила ужасна зла. Да ли је неоспорно да ће руке националне и етничке солидарности данас бити чистије? Ако је истина да је комунистички визионарски интернационализам доживео слом, у којој мери се добронамерни либерални национализам показао успешним, рецимо, на просторима Балкана?

Шта би данас урадио Вудроу Вилсон, прави представник добронамерног либералног национализма, са бандама убица и пљачкаша на Косову? Јер, у Вилсоновом либералном национализму централно место заузимала је доктрина самоопредељења, односно идеја да потлачене нације имају право да збаце своје тлачитеље и да захтевају суверене државе на територији коју насељавају. На Балкану су све нације добиле то право осим Срба. Осим, ако америчка екселенција у Београду не мисли друкчије

Мирослав Лазански / Политика

Слика

Шаљиве слике и разне постере можете видети на:  http://www.facebook.com/srbtimes

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s